01. 07. 2011

VEZIVANJE RUKU

Beograd, 01.07.2011. (Danas) - Poslednjih nekoliko dana mediji su skoro pa u centru pažnje javnosti u Srbiji. U vreme dok traje javna rasprava o Nacrtu medijske strategije, čije se donošenje već dugo očekuje, svakodnevno se neko „oglašava" različitim povodima u vezi s medijima i novinarima. Predstavljaju se istraživanja, rade analize, organizuju okrugli stolovi i skupovi... Jednom rečju, svako se oseća pozvan da nešto kaže.

S jedne strane, pozitivno je što se sve više aktera uključuje u debatu o problemima na medijskoj sceni, što znači da je u interesu mnogih da se dosta stvari što pre razreši. Međutim, na neki način se tako i zbunjuje javnost u zemlji. Jer, što bi naš narod rekao, „mnogo babica, kilavo dete".

Predsednik Tadić rekao je da je „novinarstvo značajno u izgradnji slobodnog društva i demokratije, a posebno istraživačko novinarstvo koje otkriva skrivene probleme, probleme za koje država ne može da pronađe adekvatan odgovor". Prema njegovoj oceni, novinari i mediji trebalo bi da budu kontrolori, ali i partneri vlasti.

Partneri vlasti mediji danas svakako jesu, dok je uloga kontrole, nažalost, u poslednje vreme zanemarena. Analize o političkom pluralizmu pokazuju da se najviše prostora u dnevnoj štampi, nedeljnicima, ali i na javnom servisu posvećuje upravo predstavnicima vladajućih partija. Kako se čak ističe, „televizijski govor centralnog Dnevnika RTS prvenstveno je govor vlasti". Ukazano je, isto tako, i da su predstavnici vlasti trostruko favorizovani u odnosu na druge socijalne pozicije.

Možda su nalazi ove analize i logični ako uzmemo u obzir da je u jednom drugom istraživanju svaki četvrti novinar odgovorio da najveći pritisak na medije vrše upravo predstavnici partija iz vladajuće koalicije. Imajući u vidu težak položaj novinara kao pojedinaca, ali i probleme u poslovanju medijskih kuća, moglo bi se reći da je u ovom trenutku mnogo „isplativija" uloga partnera vlasti. Medijski radnici u strahu od gubitka posla nemaju mnogo prostora da istražuju, kritikuju i ukazuju u većoj meri na aktuelne probleme u društvu, pa je uloga kontrole vlasti sve manja i manja.

Predstavnici vlasti, uprkos svemu, pričaju da mediji treba da budu nezavisni i da im treba pomoći kako bi se iščupali iz krize. Lepo je to čuti ukoliko se ne traži ništa zauzvrat. Novinarima bi možda najbolja pomoć i podrška bila da vlast prestane da se meša u njihov posao. Tako bi se postigla ona izvorna uloga medija i ostvarila Tadićeva želja da budu ipak u kontroli vlasti.