08. 05. 2011

U Srbiji vlada medijska hipnoza

Beograd, 08.05.2011. (Blic - specijalni dodatak) - Miroljub Radojković, cenjeni profesor komunikologije na Fakultetu političkih nauka i nekadašnji član RRA, kaže da mediji u Srbiji u tranziciji posle 2000. godine nisu prošli kroz profesionalnu transformaciju jer su delili sudbinu slabe ekonomije i privrede i trpeli posledice nepostojanja zakonskih rešenja.

- Posle pada Miloševićevog režima u tranziciji, novinari nisu umeli da se izbore s apsolutnom slobodom i apsolutnim haosom na tržištu gde su se pojavile piratski mediji. Zbunili su se u opštoj društvenoj euforiji. Bez ideološkog monopola, društvenopolitičkog angažmana, nadležnog ministarstva i zakonskih rešenja, tržište su zaposeli komercijalni medijski predatori, što je direktno uticalo na formiranje javnog mnjenja u Srbiji u kojem se otvorilo polje za manipulacije i političke uticaje. Po ugledu na evropske standarde, prisilno je medijska sfera potpala pod nadležnost Ministarstva kulture.Tek 2009. uveden je registar medija u Srbiji koji svedoči da i dandanas u našoj zemlji postoje 1.034 medijske kuće. Više nego što bi to mogle da izdrže ekonomije Nemačke, Francuske, Švedske...

Šta presudno utiče i provocira za otvaranje, veštačko održavanje i opstanak medija po svaku cenu u Srbiji?

To je velika zagonetka pred kojom su u čuđenju ostali i evropski medijski stručnjaci koji su u Srbiju stigli kako bi pomogli u izradi biznis-planova naših medija, u njihovom profilisanju, poboljšanju delovanja... Osim 100 internet portala čije je registrovanje opravdano u tehnološkoj revoluciji jer njima ne treba papir, frekvencija, transport, veliki broj dozvola, u registru su se našli lokalni mediji koji su u statusu javnih preduzeća bili interesantni opštinskim upravama za predizborne kampanje i zapošljavanje „zaslužnih" Ijudi bez kvalifikacija. I dan-danas neke lokalne televizije u Srbiji uređuju poljoprivredni tehničari, kamenoresci. Privatni preduzetnici su želeli da izađu iz anonimnosti, a odsustvo zakona im je omogućavalo da ne plate ili minimalno plate zaposlene, da ne plaćaju doprinose za njih, da piratski reemituju programe... i tako su se mediji namnožili u zemlji u tranziciji s privredom na reanimaciji.

Da li je država reagovala na bilo koji način?

Šta god da pitate nadležno ministarstvo, dobijete odgovor da će sva rešenja za medijsku scenu biti predstavljena u studiji koja je rađena bezjavne rasprave i čije je obelodanjivanje bilo zakazano pre 18 meseci. Naravno, još nema nikakve studije, a mediji propadaju. Uskoro su izbori, pa novi pritisak iz Evropske unije, pa nova studija... Ko preživi od medija izveštavaće o sistemskim rešenjima.

Koliko su Ijudi u Srbiji postali zavisni od senzacija na malim ekranima?

Mnogo, jer ne postoji sistem vrednosti u kojem bi mogli da prepoznaju vrline. Dok se bave estradnim i političkim skandalima, za to vreme im sopstveni život izmiče iz ruku. Kamate na kredite su veće, hrana i komunalije poskupljuju, štrajkovi na sve strane, a Srbija bulji u rialiti programe. Menja sopstveni život za nečiji tuđi u televizoru. U psihološkom smislu to je očekivani beg nacije od strašne stvamosti, a u kulturnom srozavanje standarda društva.Ta nezamisliva medijska hipnoza u kojoj različite ciljne grupe bulje u televizor pokušavajući da se identifikuju s tuđim emocijama i životnim okolnostima odgovara političkim elitamajersuštinski problemi društva ostaju u senci rialitija.

Zašto RRA ne reaguje na skandalozne sadržaje nekih komercijalnih televizija?

U Srbiji ne postoji nezavisno regulatorno telo. Trenutno četiri mesta koja nisu popunjena u RRA političke elite ne žele da predlože i izglasaju u parlamentu. Zbog toga meru zabrane emitovanja RRA ne može da donese jer za nju moraju da glasaju dve trećine njenih članova. Zato su programi pojedinih komercijalnih televizija puni pornografije, tuča, rasnog vređanja i emituju se u nezamislivim terminima u kojima je mnogo dece ispred televizora. Nijednu prijavu koje je slala RRA pravosuđe nije procesuiralo.

Koliko naša kultura trenutno zavisi od televizijskih sadržaja?

Mnogo, jer se u Srbiji još nije dogodila tehnološka revolucija pa da internet preuzme primat interesovanja najvećeg broja Ijudi. Što nije bilo na televiziji, kao da se nije uopšte dogodilo u životu. Ljudi moraju da se okrenu svom mikrokosmosu, da gledaju istini u oči svakog dana, a ne da se bave televizijskom realnošću. Da učine svoj život posebnim u realnom vremenu i prostoru a ne da ga zamene za nečiji tuđi, televizijski. Tako ćemo kao društvo početi da rešavamo važne svakodnevne probleme i povratiti veru u izgubljene životne mere poput solidarnosti, saosećanja, pravde...