15. 06. 2006

IMALI SMO ŽELJU DA SVIMA BUDE BOLJE

Autor "Talasanja Srbije" u razgovoru za LINK kaže da je želeo da na poseban način obeleži 15 godina postojanja Radija B92, i objašnjava zašto se knjiga pojavila tek za sedamnaesti rođendan tog medija: - Ispostavilo se da je bilo potrebno mnogo više vremena da bi se sve napravilo kako valja. Tako je knjiga ugledala svetlost dana dve godine posle roka. No, važno je da je na kraju izašla i da svi možemo da se podsetimo koliko je (bila) nenormalna zemlja u kojoj živimo. A ko zna, možda knjiga posluži nekome da napravi neki novi radio "ala B92". Da okupi grupu talentovanih dvadesetogodiąnjaka i napravi najslušaniji radio, za početak u Beogradu. To bi bio najveći uspeh ove knjige - kaže Mašić. Šta je po vašem mišljenju najvažnije na šta ste ukazali u vašoj knjizi? - Mislim da će oni koji su voleli B92 otkriti kako «žive» oni mali ljudi u radio aparatu, šta su radili u određenim situacijama i kako su se osećali. O čemu su razmiąljali, šta su govorili svojim porodicama i prijateljima. Koliko je to bilo različito, ako je bilo, od onoga što je emitovano. Kako ste se osećali dok ste pripremali "Talasanje Srbije"? - Možda se pisanje ovoliko i oteglo zato što sam na neki način ponovo proživljavao ovih 15 godina. Ne znam da li ćete mi verovati ako kažem da sam se u par navrata rasplakao pišući o nekim stvarima i događajima, ali nisam jedini. Plakali su i neki sagovornici, baš kao i oni koji su imali prilike da čitaju rukopis. Da li ste unapred planirali da knjiga ima više od 500 strana? - Sve dok nije izašla iz štamparije nisam znao kolika će biti. A mogla je da bude i duplo veća. Još neki važni događaji za Srbiju i radio mogli su da se nađu unutra, a bar desetak snimljenih intervjua uopšte nije ušlo u knjigu. Rekli su mi da to može biti problem, jer ljudi ne vole velike knjige. Ali i B92 je veliki. Veći od tih 500 strana. Očekujete li neku povratnu reakciju na podatke iznete u knjizi? - Očekujem da će neke ljude biti sramota ne samo zbog njihovog odnosa prema B92, već zbog onoga što su radili svima nama koji smo živeli u Srbiji. Tačnije, želeo bih da ih bude sramota, ali znam da neće. Da nije tako ne bi nam se danas dešavalo ovo što se dešava. Sa druge strane, znam da će svi oni koji su radili u B92 biti ponosni na ono što su radili. Neke stvari iz ove perspektive deluju detinjasto i neprofesionalno, ali šta god da se radilo, radilo se u najboljoj nameri. Za dobrobit onih koji su želeli da ostanu normalni. Da li će sada neki nenormalni da presavije tabak i retroaktivno nas tuži za nanetu duševnu bol - ne verujem. Ti odavno nemaju dušu. U knjizi navodite da "B92 nije bio posao, to je bio način života". Da li ste negde u svetu videli redakciju za koju se može nešto tako reći? - Svaka redakcija je za sebe, ali svugde gde se radio tretira kao biznis NIKADA neće postojati ništa nalik B92. Ali, sretao sam i još uvek srećem ljude koji sa takvom energijom, koju smo mi imali, rade u svojim stanicama. U neuređenim društvima je drugačije. U Africi sam imao prilike da vidim sjajne stanice koje sa jednim mikrofonom i jednim kasetofonom pomažu svojim slušaocima da prežive. Bukvalno. Koliko je u odnosu na devedesete godine na B92 napušten princip u pravljenju programa koji ste u knjizi definisali kao: "romski orkestar - apsolutni sluhisti i tek poneko zna neku notu"? - U velikom, nacionalnom B92, nema mesta za romski orkestar. Bar ne u najslušanijim terminima. U protivnom, neće imati da jedu. Zvuči surovo, ali je tako. Mi smo imali privilegiju da, zato što nismo morali da živimo od reklama. Današnji B92 nema taj luksuz. Svaka pogrešna nota skupo košta. Sa time se sada i te kako rvu u B92. Ima još tu onih koji bi da improvizuju, a prostora za to je sve manje. Kako u programskom tako i u poslovnom smislu. Šta bi novinarima i medijima mogao da bude nauk iz te potrage za profesionalnošću? - Mislim da je princip vrlo jednostavan. Zamisli da se onaj o kome govori[ nalazi ispred tebe i da ga ti gleda[ u oči i pričaš. Ako ni u jednom trenutku nemaš poriv da skreneš pogled ili neku reč, znaj da su velike šanse da radiš kako treba. U suprotnom, cepaj papir i piši ponovo. Neki će sada da kažu da smo mi onda bili mnogo neprofesionalni. U pravu su. Ali, ponavljam, nismo tada imali konsultante i kurseve, kodekse i ne znam šta još. Samo dvadeset i nešto godina i želju da nam svima bude bolje. Kako vidite budućnost B92? - To je teško pitanje. Svi se, kao, plaše za budućnost B92, uključujući i mene, a ne shvataju da je radio već godinama prvi po slušanosti u Beogradu, a drugi ili treći u zemlji. Istovremeno, televizija je treća ili četvrta po gledanosti. A svi strepe da će televizija pojesti radio. Možda ga je već pojela, bar onaj B92 sa početka devedesetih, ali to je potpuno normalno. Ovaj B92 je drugačiji. I to je dobro, jer daje nadu da je i Srbija drugačija. Da li se to meni sviđa ili ne, već je drugo pitanje, ali i svi mi koji smo radili na B92 danas smo 17 godina stariji. Neki su ostali na B92, većina nas je otišla na razne strane. Lično, meni je draži onaj , ali ono što sam definitivno naučio jeste da taj B92 ne bi imao budućnost. Nama ostaje prošlost, a ovom sadašnjem budućnost. Kakva je vaša procena perspektive radija u Srbiji? - Već duže vreme živim u Londonu i sve se nadam da će u Srbiji biti bolje. Svima, ne samo onima koji se bave radijom. To što se dešavalo sa konkursom za frekvencije je najblaže rečeno sramota. Ne želim da pričam više o tome, jer sam bio i lično angažovan od stanice koja nije bila dovoljno dobra da bi joj RRA dala nacionalnu frekvenciju. Bakijeva mama i radikali bili su jači. To nije problem za radio u Srbiji, to je problem za Srbiju. Zbog Cekića sam svojevremeno ostao u B92 i nisam pogrešio. Sada ću zbog njega ostati u Londonu umesto da se vratim u Beograd. Šta drugo da kažem osim HVALA - rekao je Dušan Mašić. Sa Dušanom Mašićem razgovarao Vladimir Todorović