01. 04. 2007

MEDIJI I PRIVATIZACIJA

Lokalni elektronski mediji u Srbiji plaše se privatizacije. Otuda inicijativa iz Niša, Subotice, Kragujevca i Novog Pazara da televizije budu lokalni javni servisi umesto da ih neko kupi.

Možda građani u ovim gradovima i žele da finansiraju svoju televiziju ali, kako kaže Nadežda Gaće, predsednica NUNS-a, stanovnici Araua, kantona u Švajcarskoj, raspišu referendum ako hoće da sprovedu neku svoju odluku. Isto tako su mogli uraditi u Nišu i Kragujevcu gde su lokalne samouprave već izglasale da lokalne televizije praktično budu javni servis, iako je to protiv Zakona o radiodifuziji po kome do kraja godine svi elektronski mediji u Srbiji moraju biti privatizovani.

Saša Mirković, predsednik Asocijacije nezavisnih elektronskih medija, kaže da je inicijativa nekih lokalnih medija malo zakasnila.

„Imam osećaj za njihov strah i zbog toga kako su reprezentovani u javnim servisima Pokrajine ili Beograda. Ali, na koji način bi se finansirali? Za to ne postoji zakonska mogućnost. Iz već postojeće pretplate ne može se izdvajati za njih. Oni nemaju izražen manjinski problem. Drugo je Subotica gde predstavnici manjina kažu da na televiziji nema specifičnosti koje bi ih reprezentovale i da nema dovoljno emisija na njihovom jeziku.”

Mirković kaže da će krajem ove godine biti lokalni izbori, pa lokalne vlasti imaju interesa da podrže lokalne javne servise. „Na lokalnom nivou je postojala opstrukcija, jer lokalni moćnici pokušavaju da sačuvaju medije kao lokalne razglase. Oni se plaše da bi taj medij mogao da kupi neki lokalni moćnik iz druge stranke.”

Dragana Milićević, direktor i glavni urednik Studija B, kaže da bi ta stanica bila u dobitku ako bi je kupio neko ko zna šta je tradicija ove kuće u kojoj nema profitera, već je ona žrtva svih vremena.

„Ali, teško da će doći takav privatnik. Zato je devedeset odsto zaposlenih potpisalo da želi da Studio B ostane gradski javni servis. Kada je kafana ’Znak pitanja’ izuzeta iz privatizacije, zašto ne bi bio i Studio B?”

Na pitanje kako bi se stanica onda branila od uticaja vladajuće stranke u gradu, Dragana Milićević odgovara da sa sigurnošću može da tvrdi da bi novinari kao i do sada savesno obavljali svoj posao, a da ona svojom biografijom i radnim stažom takođe to garantuje.

„Dva puta su održani izbori i na mene niko nije vršio pritisak niti je bilo primedaba. Mi smo žrebanjem odlučili o terminima u kojima će stranke nastupati.”

Ona kaže i da se donosi zakon o glavnom gradu i da Beograd treba da ima svoju stanicu. Studio B se izdržava iz gradskog budžeta i reklama.

„A nama bi bilo dovoljno 50 dinara od pretplate za javni servis.”

Da bi Sudio B izbegao privatizaciju trebalo bi promeniti i jedan član Zakona o radiodifuziji po kome mediji čiji su osnivači opštine i gradovi moraju da se privatizuju do kraja godine.

„Ne treba uništavati duh ove stanice koja poslednje četiri godine posluje bez gubitaka sa 298 zaposlenih i najviše snimanja, jer se pokrivaju sva gradska dešavanja. Za godinu dana mi dobijemo od Skupštine grada koliko RTS dobije od pretplate za 10 dana. Ja plaćam pretplatu, ali neću više da gledam ’Bolji život’.“

Nadežda Gaće kaže da je Studio B dobra televizija, ali da se treba držati zakona.

„Zakon nije razrađen do perfekcije, ali je najgore ne primenjivati ga. U novinama ’Pančevac’ zaposleni privatizaciju vide tako što će oni postati vlasnici i to je jedan od modela. Država je najgori i najopasniji vlasnik medija. Ako bi Studio B ostao na budžetu, plaćali bi ga građani koji već plaćaju televizijsku pretplatu za RTS i kablovsku televiziju. Stav NUNS-a je da država ne može biti vlasnik medija.”

Goran Cetinić, medijski analitičar, kaže da demokratski standardi i Evropska unija  nalažu da država ne sme da bude vlasnik medija.

„Ako lokalne televizije postanu javni servisi, onda će ih država kontrolisati i menjati direktore i glavne urednike a na njihova mesta dovoditi laike. Zaposleni na kragujevačkoj televiziji tražili su da se privatizuju a sada traže da budu javni servis. To je posledica lobiranja političkih struktura, ali to nije dobro jer ostaje javni servis i za sledeće izbore kada će na vlasti biti neka druga stranka.”

Cetinić kaže da Srbija ima više medija nego Kina, ali da dobar deo nema perspektivu i nema smisla da to građani finansiraju.

Ivana Anojčić
[objavljeno u Politici 01.04.2007.]