19. 04. 2007

POKUŠAJ UBISTVA DEJANA ANASTASIJEVIĆA I NJEGOVE PORODICE

Anastasijevići su primili je tih dana pred pokušaj ubistva izvestan broj pretećih telefonskih poruka, a redakcija "Vremena" sumnjive telefonske pozive od lica koja su se raspitivala za Dejana Anastasijevića i njegove porodične i druge prilike. Odgovore nisu dobili, ali su ti pozivi upamćeni. Prva logična pretpostavka bila je da se ti telefonski razgovori povežu sa gostovanjem Dejana Anastasijevića na radiju, dan-dva ranije, kada je komentarisao prvostepenu presudu grupi Škorpioni

Noć od petka na subotu, 13. na 14. april, nije bila mirna na opštini Vračar: policajci su posle rekli da su imali 11 intervencija, jednu za drugom. Bila je to jedna od onih nervoznih prolećnih noći sa košavom, kad se svašta dešava i kad se loše spava. Dejan Anastasijević i njegova supruga otišli su u krevet oko jedan po ponoći. Oni spavaju u sobi koja iz prizemnog stana gleda na Hadži Đerinu ulicu. Njihova kćer, tinejdžerka, otišla je te večeri na neki rođendan. Oko 02.30 kćer se javila telefonom, po dogovoru, da kreće kući; roditelji su rekli: dobro, imaš ključ, dođi. U 02.50 na simsu prozora stana Anastasijevića eksplodirala je ručna bomba M52/75; druga bomba istog tipa, smeštena zajedno sa prvom, nije eksplodirala i nađena je kasnije u neposrednoj blizini lica mesta. Fragmenti bombe probili su duple prozore i metalne venecijanere i zabili se na nekoliko mesta u spavaćoj sobi; jedan se zabio u zid 20 cm iznad glava bračnog para Anastasijević. Ostali fragmenti oštetili su nekoliko automobila ispred zgrade, a neki su probili prozore na zgradama preko puta. Alarmi na automobilima proradili su i u okolnim ulicama. Dejan Anastasijević smesta je pozvao policiju i prva patrola OUP-a Vračar bila je na licu mesta za par minuta, taman pre nego što se Dejanova kćer vratila kući i imala šta da vidi. Da se dete požurilo kući, moglo je da naiđe ravno na eksploziju; da je počinilac bio hrabriji, da je aktivirao i ubacio obe bombe kroz prozor, Anastasijevići ne bi bili preživeli.

Policija je bila veoma korektna i efikasna – barem na licu mesta i toga dana. Direktor policije MUP-a Srbije Milorad Veljović došao je rano izjutra na lice mesta i pružio svu tada moguću pomoć, uključujući i stakloresca (što je ipak stvar smisla za realnost, dobrodošla uvek). Uviđaj je trajao satima, kako to već ide; Dejan Anastasijević dao je iscrpnu izjavu u Policijskoj upravi Beogradskoj na neposredne, ali i neke druge povezane okolnosti. Vest se u međuvremenu munjevito pročula po gradu i tog popodneva Dejanu i redakciji "Vremena" javili su se i ponudili podršku svi. Ministar Jočić tražio je telefon glavnog urednika i zvao ga dvaput; direktor BIA Bulatović javio se Dejanu Anastasijeviću među prvima; premijer Koštunica dao je – posle mnogo vremena – sopstvenu izjavu, napismeno doduše, ali bez posredovanja Srđana Đurića, dosta oštru pritom. Javili su se svi: od načelnika Generalštaba, preko kolega i diplomata, pa do gen. Blagoja Grahovca, savetnika za bezbednost predsednika Crne Gore. Predsednik Republike Boris Tadić došao je u "Vreme", održao veoma oštar govor i proveo sat vremena sa redakcijom. Posle su nastupila razna zanimljiva tumačenja tih gestova osnovne pristojnosti – o čemu kasnije.

TAKTIČKO-TEHNIČKA ANALIZA: To je, dakle, bio pokušaj ubistva u sticaju sa političkim terorizmom; tako kaže direktor policije. Hajde da razmotrimo šta se zapravo desilo. Tu je reč o sekundama. Naime, ručna bomba M52/75 (videti okvir) krajnje je opasno oružje. Njeno telo je od jakog čelika debljine oko pola santimetra, prefragmentirano (narezano) iznutra na 150 kockica koje bi trebalo da se razlete sferičnom matricom u trenutku eksplozije. Punjenje je oko 100 grama trotila (TNT); brzina detonacije trotila je 6700 metara u sekundi (po priručniku JNA), što fragmentima daje polaznu brzinu od 1300 do 1600 metara u sekundi. Poređenja radi, polazna brzina metka 7,62 mm NATO, kojim je ubijen premijer Đinđić, je 800 metara u sekundi, a polazna brzina metka 5,56 mm NATO (za puške M-16 i ostale) je čak 1000 metara u sekundi. Fragmenti ručne bombe ovog nepravilnog oblika lete dosta haotično i opasni su po život u poluprečniku od 50 metara, a nanose ozbiljne povrede i u poluprečniku od 200 metara.

Ovde je potrebno jedno terminološko objašnjenje, jer se pojavila zabuna oko pojmova "ofanzivna" i "defanzivna" ručna bomba. Ta razlika više ne postoji, još od Drugog svetskog rata, jer ofanzivnih ručnih bombi skoro više da nema. Naime, ofanzivna ručna bomba imala je tanku limenu košuljicu i služila je za uklanjanje prepreka pri rovovskim jurišima (bodljikava žica i slično); defanzivna je služila za odbranu od neprijateljskog pešadijskog juriša i zato je bila sa prefragmentiranim telom, da se raspadne na opasne komadiće i da ubije. Italijani su čak imali "defanzivnu" prefragmentiranu navlaku za svoju cilindričnu ofanzivnu bombu. Posle Drugog svetskog rata postalo je jasno da su ofanzivne bombe suvišne. U našoj doktrini i praksi jedva da ih je i bilo (opet videti okvir). Dakle, ručna bomba o kojoj je reč nekada se zvala defanzivna.

E, sad: bomba o kojoj je reč aktivira se tako što se čvrsto rukom kojom se baca uhvati telo bombe i odskočna "kašika", drugom rukom se izvuče rašljasta čivija (osigurač) i bomba se baci. Baci se odmah, bez oklevanja: kao prvo, zato što se upaljač aktivira čim se "kašika" otpusti za pet milimetara; kao drugo, zato što usporivač gori tri sekunde (priručnici JNA kažu tri do četiri, ali niko pametan ne računa na više od tri). Dakle, reč je o uređaju krajnje neprijatnom i za korisnika, a ne samo za metu. Razmotrimo sad postupke počinioca iz te noći od petka na subotu.

Počinilac je – kako izgleda po onome što se zna – kukavica i amater, ali nije glup. Idemo redom: ako je neko već dovoljno motivisan da pokuša ubistvo jednog ili više lica (nije mogao znati koliko ih je iza tog prozora), mogao je te dve bombe i da aktivira i jednu po jednu ubaci u sobu, po Pravilu službe, ali to bi bilo opasno i po njega, jer bi produžilo vreme izvršenja i povećalo rizik da bude viđen. Amater je zato što je pretpostavio da će detonacija jedne ručne bombe detonirati i drugu, što se nije desilo i ne dešava se: te su bombe suviše strukturalno čvrste da bi jedna mogla da detonira drugu. Glup nije, jer je uspešno umakao, što zaslužuje posebnu analizu.

Ulica Hadži Đerina uska je i relativno kratka, ali ne i za bežanje peške. Naime, od kuće u kojoj žive Anastasijevići može se pobeći do Hadži Prodanove (oko 20 m), pa desno uz nju; do Molerove (oko 50 m) u dva smera; ili pravo do Golsvortijeve na istok ili Zorkine na zapad, ali su obe malo daleko. Od trenutka kada je izvukao osigurač i spustio bombu pored one druge na sims prozora, počinilac ima tri sekunde da beži pre nego što bomba pukne. Međutim, preko puta kuće u kojoj žive Anastasijevići ima u neposrednoj blizini dva ulaza u dvorišta koja se retko zaključavaju. Iz tih dvorišta može se preko ograda stići u dvorišta kuća koja gledaju na Bulevar, na Golsvortijevu i na Molerovu. Uz malo prethodnog izviđanja i osiguranja da potrebna vrata budu otključana (lako je pokvariti brave), siguran uzmak je obezbeđen. Naravno da će svi stanari, kad čuju detonaciju, izaći na prozore koji gledaju na Hadži Đerinu; niko neće ići da gleda u dvorište. Tu se, dakle, igrokaz te noći završava.

TRAGOVI I INDICIJE: Jedini materijalni trag je ta neeksplodirana druga bomba, nađena u neposrednoj blizini lica mesta. Ako na njoj ima nekih otisaka ili DNK tragova – utoliko bolje za istragu. Počinilac je očigledno računao da će eksplodirati obe i nije verovatno da je nosio rukavice. S druge strane, hiljade i hiljade tih bombi rasulo se po bivšoj Jugoslaviji od 1990. na dalje, bez ikakvog zaduživanja i vođenja evidencije. Te bombe, kao i bombe M75, nemaju individualni serijski broj, već samo oznaku proizvođača (ili remontera), godinu i seriju, žutom bojom, iz čega se ne dade zaključiti mnogo. Na odskočnoj poluzi
("kašika") kod upaljača M75 je crnom bojom upisan isti podatak.

Policiji je sada ostalo da prvo razgovara sa svim stanarima Hadži Đerine i okolnih ulica; možda je neko video nekoga da beži ili neki automobil; to je već nešto, ali i tu se završava taj deo posla, naporan, spor, ali neophodan.

Drugi i paralelni deo istrage zasniva se na podacima poznatim od ranije. Naime, porodica Anastasijević primila je tih dana pred pokušaj ubistva izvestan broj pretećih telefonskih poruka, a redakcija "Vremena" sumnjive telefonske pozive od lica koja su se raspitivala za Dejana Anastasijevića i njegove porodične i druge prilike. Odgovore nisu dobili, ali su ti pozivi upamćeni. Prva logična pretpostavka bila je da se ti telefonski razgovori povežu sa gostovanjem Dejana Anastasijevića na radiju, dan-dva ranije, kada je komentarisao prvostepenu presudu grupi Škorpioni na način koji je neke jako naljutio. Osim toga, Dejan Anastasijević svedočio je i u Haškom tribunalu, što su mu neki jako zamerili. Da se podsetimo: 14. novembra 2004. generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić trijumfalno je, svojim melodramatskim tenorom u drhtavom molu, na vanrednoj konferenciji za štampu saopštio da se dokopao "dokumentacije" Državne bezbednosti o "aktivnostima bezbednosno interesantnim protiv Srbije". Kao nosioce tih "aktivnosti" naveo je "lažne svedoke u Hagu", lažne svedoke ovde i koji se "verovatno pripremaju da budu lažni svedoci i u postupku protiv gospodina Šešelja". A ko su "lažni svedoci"? Saradnici "obaveštajnih službi", "gospoda Dulović i Anastasijević", hvala na pitanju. Pa tu sledi nabrajanje kojekakvih budalaština, sve u dramski indigniranom tremolu i uz užasnute uzdahe, nekih pet-šest strana sitnog sloga, o čemu smo, uostalom, tada i pisali, pa da ne smaramo čitaoca. Anastasijević je, da ne propustimo, posebno prokazan: te je "vrlo bliski prijatelj" (potencirano do insvinjuacije) Florans Artman Domankušić ("to joj je pravo ime i prezime", insistira Vučić, pa vi sada vidite...); te se druži sa ovima i onima i onima trećima i sve u tom pravcu. Tu smo jevtinu radikalsku ujdurmu, dostojnu onih Pančićevih "šlafrokača i sokačara" ("sestro slatka i drugo moja, jesi čula, c,c,c,c!") još tada smestili gde joj je i mesto. Ama neko drugi nije: evo šta taj isti Aleksandar Vučić opet piše u novopokrenutom pismenu zvanom "Pravda" (na "Izvestiju" još čekamo, ali nećemo dugo), koliko pre desetak dana: "Postoji banda politikanata pacovske spoljašnjosti, mutnog pogleda, zlih namera i patološke želje da porastu u hijerarhiji lažnih delilaca pravde" itd., da poštedimo čitaoca. A ko čini tu štakorsku družbu? Dejan i Jovan nisu pomenuti, ali jesu Jovan Prijić, Bruno Vekarić, Vlada Vukčević, Slobodan Radovanović i tutti quanti iz Ustaničke ulice, naravno. Pa onda "beskonačno bezobrazna Brankica" i "prilično zatupasta" Nataša Miljković, koje diktiraju tužiocima i sudijama kako da tuže i sude, inače su "nagrabusili". A onda je Jorgovanka Tabaković (SRS) objasnila "da tu nisu čista posla" (RTV 1, utorak veče), jer da je Dejan Anastasijević "omiljeni svedok Karle del Ponte". To je mala ilustracija o čemu je ovde reč i zbog čega ti džentlmeni svima nama i Srbiji rade o glavi, a ne samo Dejanu, supruzi mu i kćeri mu.

Evo još malo: u ponedeljak 16. aprila, oko 11.30 na jednom izvesnom radiju jedan izvesni "advokat", a zapravo mafijaški consigliere, očigledno iritiran interesima svojih branjenika i njihovih istomišljenika, objašnjava kako je to sa Dejanom Anastasijevićem "još jedan scenario Markale"; da su jedino Čeda i LDP "imali interes za to". Dakle, sve je jasno: Čeda bacio bombu. Onda su se pojavila i druga tumačenja: "kockarski dug" (slušalac nekog radija); "politička eksploatacija", a njih troje umalo ne pobiše; itd. "Ćutljiva većina" onih koji se u Dalmaciji lepo zovu "pizduni", reagovala je kao i uvek: "šta mu je trebalo da piše sve to i da se ističe"... Bivši kolega Tirnanić filozofira u "Pressu" odavde i odande, mož’ da bidne, al’ ne mora da znači, pa kako se uzme, pa neko voli popa, a neko popadiju i sve tako sa svih strana, pa na kraju ima zanimljiv zaključak: kaže da je Boris Tadić došao u "Vreme" i ljutio se s pravom. Pa kaže: "Verujem da će javnost odati priznanje ovakvom stavu. S tim da ćemo u danima jedinstva koji slede biti valjda pošteđeni političke instrumentalizacije u rangiranju reakcija čelnika vlasti, što je minulog vikenda bila jadna zloupotreba najzad dostignutog državnog jedinstva."

Eto. Imamo, dakle, sabornost, "dane jedinstva koji slede" (i kojih će nas dobri Boga sačuvati) i "državničko jedinstvo" koje – valjda – remeti samo taj Dejan i te njegove bombe, a ode nam Kosovo, ako sam dobro razumeo Tirketa. Njegova koleginica iz pomenute "Pravde" koja – kao ona Ruby, sećate se, sa sisama – piše rubriku "TV alapača", barem je iskrena: "Pridružiću se osudi aprilskih događaja neprijatnih za moga kolegu kada se on pridruži osudi petooktobarskih događaja neprijatnih za hiljade njegovih kolega i njihovih porodica", jer, naime, oni imaju "isti problem. Na prvopomenutog bačena je kašikara, a na ove druge anatema", kaže alapača.

Evo, u ime redakcije "Vremena" i svoje lično ime najlepše molim: bacajte anateme kao i do sada, ama nemojte kašikare! Vaš iskreno,
Pokušaj Ubistva Dejana Anastasijevića njegove porodice

Miloš Vasić
(Uz pomoć Slobodana Bubnjevića za razna izračunavanja)

Ručna bomba M52/75

Ručna odbrambena bomba M52R uvedena je u naoružanje 1957. godine. Telo bombe se zasnivalo na jajolikoj formi, izrađenoj od valjanog čelika, sa spoljnom glatkom površinom. Iznutra je, međutim, košuljica bila unakrst izbrazdana, radi lakšeg rasprskavanja.

Eksplozivno punjenje činilo je 88–105 grama trotila. Nakon detonacije, telo se rasprskavalo na 45 do 150 ubojitih čeličnih parčadi; smrtonosna (ubojita) zona dejstva je bila 20 m a poluprečnik krajnjeg dejstva (razletanje parčadi) – čak 200 m. Ukupna masa bombe iznosila je 500–550 g.

U originalnoj opremi i sama oznaka M52R govori da se radilo o već remontovanom ubojnom sredstvu. Prethodni model jugoslovenske vojne bombe, M50, imao je isti tip košuljice, sa tom razlikom što je telo rađeno iz dva dela, pa zavareno po obimu. Bomba M50 je bila opremljena perkusionim upaljačem M50, koji se minimalno razlikovao od stare srpske ručne bombe M12 sistema Vasić-VTZ. Upaljač je detonirao bombu 4,5–5 sekundi nakon udarca kapislom o tvrdu podlogu. Tokom 1952. valjevski "Krušik" je razvio tehnologiju izrade košuljice iz jednog dela, od valjanog čelika. U nove košuljice samo je zavrnut stari upaljač M50, prežigosan u M52-R i – tako je nastala bomba M52-R.

Pola veka kasnije, armija je otkupila austrijsku licencu za ručnu bombu "Arges" – sa plastičnom košuljicom sa ulivenim čeličnim kuglicama i "automatskim" upaljačem sa odskočnom polugom ("kašika", odatle "kašikara"). Tako je nastala nova jugoslovenska bomba M75, dobro poznata sa ratišta 1991–1999, te iz uličnih obračuna kriminalnih klanova. Nova bomba imala je ubojno dejstvo do 12 m; ukupna masa bombe je 355 g, a eksplozivno punjenje je 36 g; u jezgro je uliveno oko 3000 čeličnih kuglica prečnika 2,5 do 3 mm. Upaljač detonira tri do četiri sekunde nakon aktiviranja izvlačenjem prstenastog osigurača i otpuštanja poluge.
Kako je armija raspolagala ogromnim rezervama starih bombi M52-R, u vojnim radionicama je na staro čelično telo, umesto perkusionog, jednostavno uvrtan novi, M75 upaljač. Tako je nastala po drugi put remontovana bomba M52-R (M52/75). Kako je zadržala sve originalne karakteristike, vidimo da je daleko ubojitija od nove, "plastične" RB M52-R. I ova bomba je korišćena u ratovima 1991–1999, te u uličnim obračunima, ali ređe.

Branko Bogdanović

Ko su "Škorpioni"

Prema nedavnoj presudi Specijalnog suda za ratne zločine u Beogradu, "Škorpioni" su bili paravojna jedinica, jer su osnovani 1991. godine odlukom nekadašnje Naftne industrije Krajine (točnije: zauzetih crpilišta nafte na teritoriju Republike Hrvatske, u njenom istočnom dijelu), a ne odlukom nekog državnog ili vojnog organa; ne bi drugačiji zaključak slijedio niti iz eventualne odluke tzv. Republike Srpske Krajine, s obzirom na to da je bila riječ o samoproglašenoj i nepriznatoj državi, kako je to sud konstatirao.

Prvi pisani trag, kako se u sudskim (haškim i našim) procesima tvrdilo, koji "Škorpione" bez sumnje povezuje sa državom Srbijom, datira iz 1999. godine, kad su odlukom danas odbjeglog policijskog generala Vlastimira Rođe Đorđevića prevedeni u Resor javne bezbednosti MUP-a Srbije, odnosno sastav Specijalnih antiterorističkih jedinica (SAJ).

Činjenice su nešto drugačije: od početka ratnih sukoba u Hrvatskoj 1991. godine, jedinice poput "Škorpiona" – pa i njih – na srpskoj strani u Hrvatskoj osnivala je Državna bezbednost Srbije. Odabrani od te službe su se – pod krinkom čuvanja naftnih polja, s kojih se nafta slala u srpske rafinerije – naoružani junačili u istočnoj Slavoniji, bogatili zajedno sa svojim nalogodavcima iz Srbije i pomagali svakojakom šljamu predvođenom Željkom Ražnatovićem Arkanom i sličnima da iz Slavonije godinama pljačkaju sve što se opljačkati moglo, od spomenute nafte, preko slavonskog hrasta, čuvenih iločkih vina pa sve do "crne i bijele tehnike" iz kuća i stanova civila.

Na suđenju Saši Cvjetanu, osuđenom 2005. u Beogradu na 20 godina zatvora zbog ratnog zločina nad civilima (19 albanskih žena i djece) u Podujevu 28. marta 1999. godine, međutim, čuli smo i svjedočenje zapovjednika jedinice Slobodana Medića Boce: da su "Škorpioni" bili elitna jedinica, formirana 1992. godine, vrlo disciplinirana, koja je izvršavala najteže zadatke u Bosni i Hrvatskoj, te da je od sredine devedesetih godina u rezervnom sastavu MUP-a Srbije.

"Škorpioni" se do 1995. spominju kao sudionici zločina nad Hrvatima i drugim nesrbima u Slavoniji. Posljednja svjedočenja su se o tome (zločinima u Boboti, Begejcima itd.) čula na suđenju Slobodanu Davidoviću, u Hrvatskoj osuđenom na 15 godina zatvora, koji je bio u istoj grupi s nedavno prvostepeno osuđenima u Beogradu, koji su u Trnovu 1995. brutalno ubili šestoricu zarobljenih Srebreničana, od kojih trojicu maloljetnih, pa sve to snimili kamerom i kasnije presnimavali u šidskim video-klubovima.

Između njihovih hrvatskih i tog trnovačkog zločina, zna se da su se zajedno s Miloradom Ulemekom Legijom i njegovim "crvenim beretkama" motali oko Bihaća i Velike Kladuše, odakle također dolaze neki snimci: sve heroj do heroja, spomenuti Ulemek, Slobodan Medić Boca (šef one jedinice koja je ubila kosovske albanske civile u Podujevu i Srebreničane kod Trnova 1995), i još neki "junaci" koji dirigiraju s brda ubijanje "paketa", kako su zvali zarobljene civile Bošnjake, u podnožju brda.

Isti Medić na spomenutom suđenju Cvjetanu pred Okružnim sudom u Beogradu bio je tek svjedok, a uz Cvjetana suoptuženi za ubojstvo u Podujevu Dejan Demirović već je duže vrijeme u ekstradicionom pritvoru u Kanadi.

Prema dosadašnjim svjedočenjima u raznim postupcima, brojno stanje "Škorpiona" variralo je između nekoliko desetina, do njih 130. Zasad nadležni organi, osim Demirovića koji je u kanadskom pritvoru, traže još Milorada Momića, koji se na optužnici našao s netom osuđenima, ali je duže vrijeme u bijegu, a tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević dao je naznačiti da slučaj nije zatvoren i da se traga za još nekoliko osumnjičenih.

Nije teško zaključiti da su, čak i u slučaju da ih je – po nekim svjedočenjima – bilo tek nekoliko desetaka u stalnom sastavu jedinice, mnogi koji su odlučivali o životu i smrti civila u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu i danas su na slobodi i da ih ovim tempom ruka pravde u tim zemljama neće dohvatiti. Tom gorkom zaključku u prilog ide i činjenica da je prije nekoliko dana jedan od optuženih za ubijene Srebreničane u Trnovu oslobođen: nije pucao u nevine zarobljenike, samo je čuvao stražu...

T. Tagirov

Reakcije

Boris Tadić: Napad na državu

Predsednik Srbije Boris Tadić prilikom posete redakciji lista "Vreme" izjavio je da je bombaški napad na stan novinara Dejana Anastasijevića "akt najviše državne opasnosti, napad na državu" i dodao da "reakcija države mora biti najjača moguća. Moramo da branimo pravo ljudi na slobodno mišljenje i na život, ali da bismo to uradili i da bismo izgradili normalnu evropsku državu, svako ko je pokušao da ubije novinara, čoveka, građanina, mora da bude najstrože kažnjen." Tadić je poručio "da nema opraštanja" i dodao da će zahtevati "istragu i akciju na najvišem mogućem nivou".

Vojislav Koštunica: Vlada će uraditi sve što je potrebno

Predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica je izjavio da Vlada Srbije najoštrije osuđuje bombaški napad na Anastasijevića i dodao da mediji u Srbiji imaju potpunu slobodu izražavanja, ali da je od najveće važnosti da svi novinari imaju i punu bezbednost.
Koštunica je u izjavi za agenciju Beta rekao da je razgovarao sa ministrom unutrašnjih poslova Draganom Jočićem o preduzimanju svih mera da se počinilac ovog bombaškog napada što pre pronađe i adekvatno kazni.

Aleksandar II: Napad na kompletne civilizacijske tekovine

Aleksandar II je u pismu Anastasijeviću najoštrije osudio "ovo bezumlje" i istakao da je "ovo kukavički čin i napad na slobodu govora, javne reči, kao i kompletne civilizacijske tekovine".

Dragan Kojadinović: Vremena koja ne smeju da se vrate

Ministar za kulturu i informisanje Dragan Kojadinović izjavio je da "to što se dogodilo pokazuje da ima još mozgova koji smatraju da je to način za rešavanje i njihovih i nekih drugih problema. Direktnom akcijom, svima treba staviti do znanja da ta vremena nikada više ne smeju da se vrate u Srbiju."

Nenad Popović: Napad na demokratiju

Šef Ekonomskog tima za Kosovo i Metohiju i jug Srbije Nenad Popović rekao je da je "napad akt nasilja uperen ne samo protiv medija i javne reči već i pokušaj da se uspore demokratski procesi u zemlji".

Nataša Kandić: Posledica političke klime

Direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić rekla je da je napad posledica političke klime u kojoj su svi koji smatraju da su suđenja način za prekid sa politikom Slobodana Miloševića na meti.

"Žene u crnom" su ocenile da je to "još jedan u nizu fašističkih napada na predstavnike civilnog društva, branitelje ljudskih prava, promotere drugačijeg vrednosnog sistema".

Nadežda Gaće: Lideri su odgovorni

Predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije Nadežda Gaće je rekla da je pokušaj ubistva Anastasijevića samo jedan u nizu izuzetno loših događaja i dodala da smatra da su za njih odgovorni politički lideri i oni koji predstavljaju političku elitu.

Asocijacija medija najoštrije osuđuje bombaški napad na Anastasijevića i skreće pažnju da je to samo jedna ali drastična epizoda nekažnjenih i nerešenih slučajeva maltretiranja novinara, pretnji, rušenja njihovih radnih prava, netransparentne privatizacije brojnih medijskih kuća, olakog pokretanja sudskih procesa protiv poslenika pisane reči.

NUNS najoštrije osuđuje i poziva nadležne da u najkraćem roku otkriju i kazne lica koja su u centru Beograda izvršila bombaški napad na stan novinara "Vremena" i njihovog člana Dejana Anastasijevića.

UNS smatra da iza ovog napada stoje kriminalne grupe koje žele da zaplaše Anastasijevića, koji uporno istražuje i piše o organizovanom kriminalu i ratnim zločinima na prostorima bivše Jugoslavije.

Nezavisno društvo novinara Vojvodine konstatuje da su napadi na novinare u poslednje vreme učestali i da još živimo u društvu u kojem se sa političkim neistomišljenicima i sa hrabrim novinarima obračunava bombama, a ne argumentima.

Stranke

DSS je uveren da ovaj gnusni čin neće i ne može ugroziti slobodu govora i mišljenja i "da se grdno varaju svi koji misle da će se u Srbiju vratiti vreme terora i suzbijanje sloboda i demokratije".

G17 plus: "Bacanje bombi na kuću novinara u toku noći dok on sa svojom suprugom i maloletnim detetom spava predstavlja pokušaj ubistva te porodice. Nedopustivo je da ovaj zločin prođe nekažnjeno. Pravda mora u ovom slučaju biti brzo zadovoljena, a počinioci ovog nedela najstrože kažnjeni."

DS: Napad na Anastasijevića je još jedan dokaz da u Srbiji "snage prošlosti ponovo dižu glavu, kao i da se na udaru, ne po prvi put, nalaze novinari koji hrabro govore o prošlosti i zločinima koji su počinjeni".

SPO podseća na teror koji je protiv nezavisnih medija sprovodio režim Slobodana Miloševića. "Razlog više za zabrinutost predstavlja to što se Anastasijević posebno bavio suđenjima za ratne zločine i političkim ubistvima iz vremena bivšeg režima."

LDP je saopštio da je napad na stan Anastasijevića nastavak "linčovanja svakoga ko drugačije misli u Srbiji ili se njegovi stavovi ne poklapaju sa političkim stanjem svesti režimskih ‘kvazi reformista’".

LDP ocenjuje da se motiv napada na Anastasijevića krije u činjenici da su ratni zločini duboko zataškani i da je jasna želja određenih ljudi da se u javnosti zabrani bilo kakva polemika vezana za njihovu pozadinu.

I Savez vojvođanskih Mađara osudio je napad na novinara Anastasijevića.

Vojvođanski ombudsman Petar Teofilović ocenio je da su pretnje i napadi jedan od najdrastičnijih oblika kršenja prava na slobodu izražavanja.

Tužilaštvo za ratne zločine Srbije ocenilo je da je to napad na slobodu mišljenja i izražavanja kojim se podrivaju temelji demokratije.

Reakcije međunarodnih udruženja

Misija OEBS-a u Srbiji osudila je bombaški napad na Anastasijevića ocenivši ga kao napad na slobodu izražavanja u Srbiji. "Pretiti medijima pokušajima ubistva je napad na demokratiju u Srbiji koji je vredan prezira."

Organizacija za medije jugoistočne Evrope (SEEMO) najoštrije je osudila bombaški napad na novinara Dejana Anastasijevića.

Predstavnik Međunarodne federacije novinara sa sedištem u Briselu, Oliver Mani Kirl, izjavio je da je ta organizacija šokirana, ali i ne toliko iznenađena napadom na Dejana Anastasijevića.