29. 09. 2007

UPUTSTVO RRA O PRENOSU SEDNICA SKUPŠTINE: TV POKRIVALICA NEZRELE DEMOKRATIJE

Pritisak na RTS da prenosi sednice Narodne skupštine Srbije

Autor: RADE VELJANOVSKI

Za neupućene, TV pokrivalica je video snimak koji se na ekranu vidi dok se istovremeno čita tekst o nekom događaju ili izjava neke ličnosti. Pokrivalica treba da ima veze sa događajem, što po nekad nije slučaj.

Dvadeset četvrtog septembra, ove godine, Radio Televizija Srbije dobila je obavezu da prenosi sednice Narodne skupštine Srbije. Tako se Srbija svrstala uz Crnu Goru i u toj neslavnoj solidarnosti postala jedna od dve zemlje u Evropi u kojima je Javnom RTV servisu odozgo naređeno da prenosi sednice parlamenta. U našoj sveopštoj neobaveštenosti i neukosti, mnogima se čini da je to dobro, da baš tako treba, da je to doprinos demokratiji.

Upravo je takva, krajnje nekompetentna rasprava danima, mimo dnevnog reda, trajala u parlamentu Srbije. Pre desetak dana poslanici radikalne i socijalističke partije, demonstrativno su napustili sednicu, zbog prekida direktnog TV prenosa. Zanimljivo je da su se u toj raspravi, u kojoj se ultimativno zahtevalo da parlament obezbedi nešto što po postojećim zakonima ne može, na istoj strani, uz radikale i socijaliste, našli i predstavnici stranaka koje se mogu smatrati njihovim antipodima: poslanici Liberalno-demokratske partije, pa i Demokratske stranke.

Posebno se u javnosti eksponirao predsednik skupštine Oliver Dulić sa izjavama čija je suština: RTS ima obavezu da prenosi sednice skupštine; direktni prenosi parlamentarnih zasedanja su civilizacijsko dostignuće; javnost rada parlamenta se mora obezbediti i zato su nužni direktni prenosi. Kada običan građanin izjavi ovakve stvari, nekompetentnost mu se ne mora zameriti, jer posledica nema. Ljudi vole da govore i o onome o čemu ne znaju. Kada jedan od najviših predstavnika vlasti javno saopštava takve stavove i to upravo sa pozicije visoke funkcije koju obavlja, onda je to opasno jer može da proizvede teške posledice. I proizvelo je.
teške posledice

Prvo. Ni po jednom aktuelnom zakonu Srbije, RTS nije obavezan da prenosi sednice parlamenta. Na ovu medijsku kuću se u najvećoj meri odnosi Zakon o radiodifuziji koji je prihvatio iskustvo i principe demokratskih zemalja. Po toj tradiciji, za ukupno stanje svesti u jednoj zemlji, za razvoj demokratije, slobodu informisanja i ukupnu slobodu - na medije, a posebno na javni servis, nedopustiv je bilo kakav uticaj države i političkih struktura.

To znači da javna radio televizije celokupan program, ama baš sve u njemu, koncipira prema profesionalnim uzusima. Niko nema prava da joj naredi bilo šta, sem da radi po zakonu. Od profesionalaca se očekuje da znaju i kada treba da prenose deo ili celu sednicu parlamenta.

Drugo. Ideja o direktnim prenosima skupštinskih sednica kao civilizacijskom dostignuću počiva na pretpostavci da većina stanovništva nema nikakvog drugog posla sem da ceo dan presedi pred televizorom i gleda skupštinsku raspravu. Mi jesmo zemlja sa mnogo nezaposlenih, ali da li su zaposleni građani drugog reda?

Redovni TV prenosi parlamentarnih sednica su omogućeni tehnološkim dostignućima, digitalizacijom i kablovskom distribucijom. U razvijenijim zemljama ove tehnologije su stvorile dovoljno raspoloživih kanala za prenos signala, pa je tako prevaziđena prepreka poznata kao. Ali te frekvencije, kojih nema neograničeno, zemaljske, terestrijalne, u Srbiji se još, isključivo, koriste. I u mnogo razvijenijim zemljama, pre pojave novih tehnologija, nije bilo redovnih prenosa. Ni u jednoj Velikoj Britaniji koja ima najrespektabilniji parlamentarizam i istovremeno najstariji i najbolji javni servis. BBC parlament, kao kanal na kome se prenose sednice britanskog parlamenta pokrenut je pre par godina, kao digitalni kanal. U Nemačkoj se za to koristi kablovski sistem. Nikome ne pada na pamet da zemaljske frekvencije koristi za direktne prenose višesatnih sednica.

Treće. Poistovećivanje javnosti rada bilo koje institucije sa direktnim TV prenosima, predstavlja tvrdnju da, do uvođenja prenosa iz skupštine Srbije, u ovoj zemlji nije postojala javnost rada nijednog organa, nijedne institucije. Dakle, rad parlamenta, sudova, gradskih i lokalnih organa samouprave, ministarstava, javnih preduzeća, kulturnih i obrazovnih ustanova, čak i sportskih foruma nije bio javan, jer odatle nije bilo direktnih TV prenosa. Ovakvo apsurdno razmišljanje prenebregava postojanje novinarske profesije i celine medijskog sistema. Pa čemu služe mediji nego da ljudima koji nisu mogli biti svedoci određenog događaja ili pojave obezbede informaciju i najvažnije detalje o tome? Medijska praksa i teorija odavno su na stanovištu da se dobrim profesionalnim izveštavanjem postiže bolja informisanost građana i o radu parlamenta jer novinar zna da zaviri i iza kulisa skupštinske govornice i sazna i one detalje koji se ne izgovaraju za govornicom, a jesu od interesa za javnost.

Skandalozan čin

RTS je taman počeo da se približava obrascu javnog servisa, kada je ovaj proces sasečen u korenu. Pod pritiskom vlasti i to očiglednim, neskrivenim, ova kuća je naterana na sporazum o direktnim prenosima. Taj skandalozni čin vraća razvoj celog našeg medijskog sistema unazad i tamnim bojama odslikava stanje svesti u Srbiji koja je, kao što rekosmo, jedna od samo dve zemlje u Evropi u kojima se tako nešto dogodilo.

Ovoga puta su i generalni direktor RTS Aleksandar Tijanić i predsednik Upravnog odbora akademik Nikša Stipčević, imali primedbe na nametnuti sporazum i bili su u pravu. No i njima se može postaviti pitanje: a što su ga prihvatili? Za odupiranje nedemokratskim potezima vlasti potrebni su ljudi koji umeju da se odupru.

Vlast, međutim, računa na one koje je dovela na određene pozicije. Tako je RTS prestao da bude javni servis, jer je za ovakav tip medija aksiom da je to servis građana i odgovoran građanima. Ako neko, pa i parlament, može da ga natera da nešto radi, onda je to servis onoga ko takvu moć ima, u ovom slučaju servis parlamenta. RTS je ponovo podržavljen i to od strane onih koji sebe smatraju proevropskim, reformskim i progresivnim.

Politički interesi

I tu dolazimo do nezrele demokratije. Nema čoveka u Srbiji kome nije jasno da se radi o političkim interesima, pre svega onih koji skupštinsku govornicu koriste kao permanentnu mogućnost samopromocije i promocije svoje partije. Zar treba objašnjavati da skupštinske sednice često izgledaju kao poprište primitivizma i malograđanštine i da predugo traju upravo zato što se zbog direktnih prenosa svi žele da izređaju pred kamerama. U našem balkanskom shvatanju stvari dobro je da te vide na televiziji i kada govoriš besmislice, a pogotovo kada političkom protivniku sručiš sve u lice i u kameru. Odluka da RTS prenosi direktno sednice skupštine, podstiče ovakav način ponašanja, a ne doprinosi nikakvoj javnosti rada i pogotovo ne bilo kakvoj demokratizaciji.

Demokratija se ne može graditi nedemokratskim sredstvima. Naša vlast nije zrela da učini ono što objektivno nije lako, da u medijskoj oblasti sebe razvlasti, odnosno sama suzbije sopstveni uticaj, što bi bilo pravo civilizacijsko dostignuće.

Pogrešna tumačenja Republičke radiodifuzne agencije

Da bi overio ovu nezakonitu radnju, svet Republičke radiodifuzne agencije, je brže bolje, zbrisao sa sebe atribut nezavisnosti, i, umesto da podrži javni servis u njegovoj autonomiji, doneo obavezujuće uputstvo o obaveznim prenosima.

Savet RRA se pozvao na Zakon o radiodifuziji, Član 12, stav 1 i 4 i članove 76. i 77. Ko pročita ove odredbe, a ne mora da bude pravnik, shvatiće koliko je pozivanje na njih besmisleno. Prvi stav Člana 12. govori o mogućnosti donošenja raznih uputstava, ali njegov smisao je da se to čini kada se suština zakona ne ostvaruje, a ne da se propisuje ono čega u zakonu nema. Stav 4 daje mogućnost RRA da donese uputstvo kada se: <...ustanovi neujednačeno ponašanje emitera pri čemu se određeni vidovi tog ponašanja mogu smatrati nedozvoljenim>. Kakve to veze ima sa obaveznim prenosima? Ako Savet RRA iz Člana 12, koji se inače ne odnosi posebno na javni servis, crpi pravo da donosi ovakve obavezujuće uredbe, onda on može sebi da dopusti da propiše uredbe za sve televizije i one komercijalne. Neko bi, recimo, dobio obavezu da prenosi Dragačevski sabor, neko polazak prvaka u osnovnu školu, neko redovne treninge sportskih klubova...

Što se Članova 76. i 77. tiče, njih ljudi iz Saveta RRA izgleda nisu dobro pročitali. Drugi stav Člana 77. nalaže javnom servisu da pravi: . Neke od ovih sadržaja, koji su taksativno propisani zakonom, kako je već upozorio generalni direktor RTS, ova kuća će morati da skine sa programa, zbog prenosa skupštinskih sednica.

Posebno je zanimljivo da je Savetu RRA promakao Član 78. Zakona o radiodifuziji koji u tački 1) utvrđuje obavezu javnog servisa da . Članovi Saveta RRA, jednostavno nisu shvatili da oni mogu da intervenišu u programe emitera, pa i javnog servisa, samo kada ovi krše zakon i nikako drugačije. Ako RRA propisuje programske sadržaje onda je ta agencija uređivački tim medijima kojima to radi.

Uzgred, treba podsetiti, da je upravo Savet RRA, nedavno objavio saopštenje po kome RTS nije obavezan da prenosi sednice parlamenta Srbije. O zakonitosti sporazuma i uredbe RRA, dakle, nema smisla trošiti više reči.

Autor je docent na Katedri za novinarstvo i komunikologiju Fakulteta političkih nauka u Beogradu