13. 11. 2007

LOKALNI MEDIJSKI MOGULI: TELEVIZIJA SKUPLJA OD DVE FABRIKE

Motivi zbog kojih su novopečeni lokalni medijski moguli odvojili ogromne svote, čak i do 2,5 miliona evra, čudna su smesa poslovnih interesa, lokalpatriotizma, ponegde želje za ličnim, ako već ne političkim uticajem

Da je svaka deseta privatizacija u Srbiji završena na način na koji je završena privatizacija bar dela lokalnih medija, srpski budžet bio bi popunjen za narednih deset godina. Za kragujevačku „Svetlost” plaćeno je deset puta više od početne cene, na prvoj aukciji „Subotičke novine” plaćene su 60 puta više, valjevski „Napred” 40 puta više, a televizija iz Vrnjačke Banje dostigla je cenu 410 puta veću od procenjene.

Motivi zbog kojih su novopečeni lokalni medijski moguli odvojili ogromne svote novca, čak i do 2,5 miliona evra, kad se sve sabere, predstavljaju čudnu smesu poslovnih interesa, lokalpatriotizma, ponegde želje za ličnim, ako već ne političkim uticajem. Novi vlasnici lokalnih medija skoro listom nisu imali veze s medijima, ali poneki od njih jesu imali sa političkim partijama.

Većina vlasnika navodi da je osnovni razlog za kupovinu lokalnih medija poslovne prirode, ali je malo ko osovio glasilo koje je kupio na svoje noge. Štaviše, desilo se da su neki mediji iz privatizacije izašli skroz očerupani, a zaposleni u drugim se pribojavaju da će se to dogoditi i njihovim preduzećima. Niko od novinara i urednika, bar zasad, nije se žalio da se vlasnici mešaju u uređivačku politiku, mada vlasnici znaju da se žale na novinare.

Subotički sunovrat i uspon

Miodrag Nikić kaže da su razlozi zbog kojih je konzorcijum, na čijem je čelu, kupio „Subotičke novine” isključivo poslovne prirode i da su pred „Subotičkim novinama” dve velike bitke: da vrate novinama ugled i tiraž koji su imali ranije, ali i finansijski saniraju preduzeće.

– Treba da budemo pametni, mudri i vešti da na kiosku „tučemo” konkurenciju i da uradimo sve što je potrebno da „Subotičke novine” vratimo na mesto koje im pripada u gradu – kaže Nikić.

Nikić je osim „Subotičkih” kupio i „Građanski list”, „Oglasnik”, ali i lokalne novine u Zrenjaninu, Kikindi, Vršcu, Somboru i Bačkoj Palanci.

Pred novim vlasnikom „Subotičkih novina” je finansijska konsolidacija preduzeća. Nedavno su uspeli da isplate sve zaostale zarade iz prošle godine, jer je prethodni kupac „Subotičkih novina” napravio dugove koji se prema nekim nezvaničnim procenama kreću od 5,5, do 10 miliona dinara.

Prethodni kupac bio je konzorcijum u kojem su bili Rajko Stojnić, koji je trebalo da da 85 odsto kapitala, Ranko Vukojević sa učešćem od 10 odsto i novinar Nada Harminc sa pet odsto učešća. Taj konzorcijum izlicitirao je 72 miliona dinara za nedeljnik.

Nakon kupovine Stojnić je izjavio da je novine kupio, jer će možda njegov sin kada poraste hteti da bude novinar. Ubrzo se, međutim, pokazalo da u pitanju nije bila „očinska briga”, jer novinari višu nisu dobijali plate, a sa računa je novac prebacivan na druge Stojnićeve firme. Konzorcijum se raspao, a preostali novinari u redakciji vapili su za pomoć koja je nakon deset meseci i stigla u vidu Agencije za privatizaciju i njenog rešenja o raskidu kupoprodajnog ugovora zbog neizmirenih obaveza.

Nekoliko dana nakon toga, Stojnić i Vukojević su uhapšeni i još uvek se nalaze u pritvoru zbog zloupotrebe službenog položaja i sumnje da su u poslovanju počinili više krivičnih dela.

U „Subotičkim novinama” novinar Đorđe Dragojlović postavljen je za zastupnika kapitala i urednika, i novine su nastavile, uz mnogo teškoća, i dalje da da izlaze. Agencija ih je odmah stavila u program nove prodaje te su 18. oktobra na aukciji ponovo dobili novog vlasnika.

Kao prvi privatizovani lokalni medij u Srbiji, «Subotičke novine” su samo zahvaljujući upornosti svojih malobrojnih novinara izbegli gašenje, a jedinu korist od ove situacije mogla bi da ima medijska slika Subotice jer je pre godinu dana najveći deo novinara iz ove redakcije prihvatio ponudu nemačkog VAC-a i novosadskog „Dnevnika” i formirao „Dnevnik – Subotičke”, tako da sada u gradu izlaze dva nedeljnika na srpskom jeziku.

Metalci u štampi

Još pre sedam meseci, kada se posle polugodišnjeg štrajka zaposlenih i ozbiljno narušene koncepcije, lokalni nedeljnik „Napred” našao na aukciji desilo se veliko iznenađenje. U nadmetanju deset zainteresovanih kupaca sa početnih 800.000 list je prodat za 35 miliona dinara.

Sa iznenađenjima je nastavljeno kada je obelodanjeno da su novine kupili otac i sin Živan i Borivoje Nedić, valjevski preduzetnici koji se bave preradom metala. Skeptici, ali ne samo i oni, govorili su da ovom glasilu sa stažom od 60 godina mogu da požele „svetlu kapitalističku budućnost”, odnosno da će „Napred” potrajati koliko i ugovorna obaveza novih vlasnika od godinu dana.

Borivoje Nedić, koji je i predsednik Upravnog odbora valjevskog nedeljnika „Napred”, nije želeo da govori za „Politiku”. Kaže da će to on i njegov otac učiniti kada se navrši godinu dana, ali je i dodao da je za istupe u medijima puno ovlašćenje preneto na generalnog direktora.

– Na osnovu iskustva u proteklih sedam meseci svi pokazatelji govore da je privatizacija uspela – kaže Dragan Branković, v. d. generalnog direktora „Napreda”.

– Ne samo što nema lomova među zaposlenima, već je u međuvremenu tiraž lista znatno uvećan i trenutno se štampa u 9.700 primeraka. Tako nešto ne beleži ni jedan lokalni pisani medij u Srbiji. Nove gazde su ispoštovale, pre roka, sve ugovorne obaveze po pitanju investiranja u tehničko i ostala unapređenja redakcije. Svih 15 zaposlenih je ostalo da radi i njihove plate su iznad proseka u ovoj delatnosti ne samo u valjevskom kraju nego i šire. I ono što je jako bitno vlasnici se ne mešaju u uređivačku politiku – kaže Branković.

S obzirom na to da su se novi vlasnici tek jednom, i to posle kupovine lista, pojavili na njegovim stranicama, kao i da nisu stranački „obojeni” sve navodi da je njihov motiv profit, jer, kako kaže direktor Branković, ne kupuju Valjevci samo novinu, već tradiciju i poverenje koje nova svojinska transformacija nije ni sa čim ugrozila.

Legitimacija grada

–„Svetlost’” sam kupio jer volim taj list, a svi znaju da sam ga branio kad je bilo najteže, kad su se novinari borili da ostanu nezavisni i izdrže sve pritiske Miloševićevog režima – kaže jedan od suvlasnika kragujevačkog nedeljnika Gvozden Jovanović.

– U trenutku kupovine moja želja je bila da novina opstane, a sada mislim da „Svetlost”može biti i regionalni nedeljnik koji će izlaziti u celoj centralnoj Srbiji. To je cilj i nema mesta pričama da sam u posao ušao zbog atraktivnog prostora u centru grada ili da bih uticao na uređivanje novine. „Svetlost” ne nameravam da preprodam, već da je učinim modernijom i čitanijom – kaže Jovanović za „Politiku” i dodaje da tu „nije bilo nikakve političke pozadine”.

Jovanović važi za čoveka bliskog DS-u, a njemu se, da priča bude škakljivija, pridružio Vlatko Rajković, nekada prvi čovek grada, sada odbornik takođe DS-a. Zajedno sa Dragoljubom Milovanovićem, vlasnikom nekadašnjeg PKB „Transport”, čiju je privatizaciju Savet za borbu protiv korupcije svrstao među deset najproblematičnijih u zemlji, oni su na aukciji, što je stvar dovelo do usijanja, pobedili, kako se u čaršiji priča, „izaslanika” aktuelnog gradonačelnika Veroljuba Stevanovića.

Tročlani konzorcijum je za „legitimaciju grada”, kako mnogi Kragujevčani doživljavaju „Svetlost” (izlazi pune 72 godine), izdvojio 21 milion dinara.

Novi vlasnici 70 odsto kapitala „Svetlosti” i stari uređivački tim lista nisu baš „k′o rogovi u vreći”, ali nisu ni daleko od toga. Mali tiraž najuticajnijeg nedeljnika u ovom delu Srbije jedan je od glavnih uzroka njihovog latentnog sukoba.

Dok novopostavljeni direktor smatra da su za to krivi novinari, te da je u gradu sa 200.000 stanovnika „bruka da ,Svetlost’ čita samo jedan procenat ljudi”, sa druge strane stiže opaska da „menadžment ne pozna suštinu novinarskog posla”.

Ako se izuzme ovaj „nesporazum”, u „Svetlosti”, posle privatizacije 29. marta ove godine, nema drugih sporova između menadžerskog i novinarskog dela kuće. Najvažnije je, kažu i jedni i drugi, da nema pritisaka na uređivačku politiku, mada su mnogi očekivali da će to biti glavni „′kamen spoticanja”.

Televizija skuplja od dve fabrike

Kraljevačke fabrike ,,Magnohrom” i Fabrika vagona plaćene su 1,4 miliona evra. Cena Radio i Televizije Vrnjačka Banja porasla je s pet hiljada na 2,5 miliona evra i prodata je početkom novembra Ostoji Tegeltiji iz Novog Sada, vlasniku autoprevozničke firme „Morava”.

– Što se mene tiče – kaže za ,,Politiku” Ostoja Tegeltija – ja nisam umešan u politiku, nisam član nijedne partije osim što sam nekad bio član SKJ. Moj motiv je bio stvaranje jedne specijalizovane televizije, koja bi mi poslužila i za turistički marketing budući da posedujem turističku agenciju i autoprevozničko preduzeće. No, drugi su možda bili politički motivisani i cena je, zaista, nerealno ,,naduvana”.

Na naše pitanje da li će uplatiti prvu ratu Tegeltija nije bio najjasniji, bolje rečeno, objasnio je da još razmišlja, iako se taj rok bliži kraju. Zato nije isključeno da će se ova prodaja ponoviti, osim ako drugi učesnik u aukciji Vrnjčanin Milan Janković ne prihvati da uplati svoju ponuđenu cenu od 186 miliona dinara, što je, kažu poznavaoci prilika u Vrnjačkoj Banji, malo verovatno.

Inače, vrnjačka televizija, kao i mnoge druge u mreži lokalnih televizija, odnosno javnih preduzeća za informisanje, nema vrednog nepokretnog kapitala. Ima opremu, 42 radnika i nema dugova.

Zaposlene novinare u ovoj medijskoj kući – kako smo doznali od direktora Đorđa Jankovića – nije baš impresionirala postignuta cena. Naprotiv, povećala je sumnje da će posao do kraja biti obavljen i zato su više da prodaju firme po ,,normalnoj” ceni, ali da budući vlasnik stvori dobre uslove za profesionalni rad novinara.

Gužva oko „Ibarskih novosti”

Tegeltija nam je potvrdio da je zainteresovan i za kupovinu kraljevačkih ,,Ibarskih novosti” čija je aukcija odložena za 16. novembar.

Kako, takođe, nezvanično doznajemo do sada su za kupovinu ,,Ibarskih”zainteresovane firme ,,Trgomen”, Amiga”, ,,Nelt”, Zoran Jovanović, vlasnik privatne televizija ,,Melos′′. Niko od njih nije želeo da kaže koji su njihovi motivi da postanu vlasnici medija, ponajviše zato da konkurenciji ,,pre igre ne otkrivaju karte”.

Da li će cena i ove lokalne medijske kuće, u okviru koje postoji radio, televizija i novine, od početnih  dva miliona i 921 hiljadu ,,skočiti do neba” teško je predvideti.

I pop merka šabački nedeljnik

„Glas Podrinja” naći će se na aukciji u petak, a za kupovinu nisu zainteresovani samo ljudi iz medija

Šabački „Glas Podrinja”, najprepoznatljiviji lokalni list u Srbiji prema istraživanju američke agencije „Ajreks pro medija”, naći će se na aukciji u petak, 16. novembra, po početnoj ceni od 700.000 dinara.

Interesovanje za šabački nedeljnik sa višedecenijskom tradicijom pokazala je nemačka medijska grupacija VAC, čiji su predstavnici proletos boravili u ovom gradu i razgovarali sa rukovodstvom kuće i predsednikom opštine Milošem Miloševićem.

Posle objavljivanja javnog poziva „kandidaturu” je najavio Velimir Milošević, jedan od nekadašnjih direktora „Glasa Podrinja”, a danas član saveta Republičke radiodifuzne agencije. Nedavno, u razgovoru za „Politiku”, nameru da učestvuje na aukciji „Glasa Podrinja” potvrdio je i vlasnik šabačkog koncerna „Farmakom MB” Miroslav Bogićević, koji se pominje i kao jedan od pretendenata za kupovinu NIN-a.

Nezvanično, u igri je i konzorcijum u kojem je, pored trojice ovdašnjih privrednika, i jedan sveštenik SPC.

– Od Agencije za privatizaciju nismo mogli saznati ko je još zainteresovan za kupovinu, ili ko je već preuzeo dokumentaciju, jer je to službena tajna. Redakcija nije pravila neki svoj konzorcijum, niti je ozbiljnih ideja bilo. Od budućeg vlasnika očekujemo da ispoštuje tradiciju „Glasa Podrinja” i omogući nam da radimo profesionalno. Ružno bi bilo da pokušaju da nas pretvore u fabrički ili neki drugi bilten – kaže za „Politiku” direktor „Glasa Podrinja” Zoran Purešević.

Po prodatom tiražu šabački „Glas Podrinja” je na trećem mestu u Srbiji u kategoriji lokalnih listova, odmah iza „Pančevca” i „Zrenjaninskih novina”. Purešević ne krije da je bruto prihod po broju između 400.000 i 500.000 dinara, što im je omogućilo da okreče i klimatizuju prostorije, obnove i umreže računare.

– List izlazi u tiražu od 8.000 primeraka, i ima remitendu oko devet odsto, što govori da je veoma čitan. Uglavnom se prodajemo na području opština Šabac, Bogatić, Vladimirci i Koceljeva, a prostora za širenje ima i prema ostalim opštinama Mačvanskog okruga, pogotovo Loznici. Nije tajna da na to računaju i budući vlasnici – ističe Purešević i dodaje – list ima i obaveze od oko 10 miliona dinara, koje su nastale u periodu zajedničkog funkcionisanja sa RTV Šabac.

„Glas Podrinja” izlazi pune 63 godine i zapošljava 31 radnika. Posle deobe imovine sa RTV Šabac pripalo mu je 567 kvadratnih metara prostora u prizemlju trospratne zgrade. Vrednost kapitala koji se privatizuje (70 odsto) procenjena je na 3.499.000 dinara (44.690 evra), dok će budući kupac morati da investira još 244.000 dinara.

Polovni „jugo” skuplji od radio-stanice

Agencija za privatizaciju objavila je juče javni poziv za aukciju pet lokalnih elektronskih medija. Na aukciji koja će se održati 14. decembra kupci će se nadmetati za jagodinski RTV Novi put, RTV Reč Pomoravlja iz Velike Plane, Televiziju Gornji Milanovac, te za Radio stanice Despotovac i Koceljevo.

Ukupna vrednost tih pet preduzeća sa 139 zaposlenih iznosi oko 235.500 evra. Najskuplji je „Novi put”, 169.981 evro, dok je Radio Koceljeva procenjen kao bolje očuvan polovni „jugo” s početka devedesetih na svega 1.549 evra.

Ministarstvo ne zna ni broj novina

– Podatke gde i koliko listova izlazi niko nema. Svojevremeni registar javnih glasila je ukinut, po važećem Zakonu o javnom informisanju takva obaveza ne postoji i to jeste jedan od većih problema. Pokušaćemo da budućim zakonom o medijskoj koncentraciji uvedemo obavezu takvog evidentiranja – kaže Dragan Janjić, pomoćnik ministra kulture za medije, i dodaje da bi podatke o broju novina eventualno mogli imati poreski organi.

Registar javnih glasila po prethodnom zakonu o javnom informisanju, iz Miloševićevog vremena, bio je obavezan i vodio se u Ministarstvu za informisanje. Ali kako je taj zakon propisivao drakonske kazne za medije i novinare, tvorci postojećeg kao da su sa prljavom vodom iz korita izbacili i dete. Još u pripremi neki od autora smatrali su da bi obavezni registar glasila ugrožavao medijske slobode, pa je takvo evidentiranje izostalo.

Da je to problem pokazalo se veoma brzo, tako da je 2005. godine, kada je zakon o javnom informisanju trebalo dopuniti, postojao i zvaničan predlog da se registar ponovo uvede. Iz nepoznatih razloga takav predlog je tokom skupštinskog zasedanja povukao tadašnji ministar kulture Dragan Kojadinović.

Pored toga što se ne zna broj medija, često se ne zna ni ko su njihovi pravi vlasnici, a samim tim nije poznato nisu li neki već postali monopolisti na tržištu. Odgovore na pitanja ko su medijske gazde i koliki deo informativnog prostora kontrolišu mogao bi da obezbedi i budući zakon o medijskoj koncentraciji.

Da se nacrt takvog zakona priprema u Ministarstvu kulture potvrdio je nedavno i Dragan Janjić. Pravilo da zakoni važe od stupanja na snagu, dakle za ubuduće a zatečeno stanje ne diraju moglo bi bar delimično da se promeni. Reč je o antimonopolskom propisu i Janjić naglašava „da ne znači da će zakon priznati postojeće stanje”, odnosno da će imovinu stečenu do donošenja zakona vlasnici glasila moći i da zadrže u punom obimu.

Ukoliko se pokaže da neki od vlasnika imaju više od zakonskog maksimuma, oduzimanja ili konfiskacije imovine neće biti, ali će viška morati da se odreknu, najverovatnije da ga prodaju.