22. 12. 2007

BOBAN TOMIĆ: OSNIVAČI OSNIVAČA

Autor je osnivač RTV Bajina Bašta i doktor komunikologije

Petak, 14. decembar

Stari kolega iz Smederevske Palanke pozvao me jutros u program „Radija Jasenica“ da razgovaramo o privatizaciji medija. Čuli su da sam proučavao tu temu pa pitaju šta se dešava i kakvi su izgledi? Složili smo se da je privatizacija na najboljem putu da uništi jedan deo srpskog novinarstva zarad uspešne tranzicije i obaveznih poslova iz evropskih integracija.

Novinari nisu protiv privatizacije medija, ali postavljaju nužno pitanje da li je trebalo medije privatizovati na isti način kao trgovine, fabrike ili materijalna dobra. Ili su mediji, kao svugde u svetu, delatnost sa posebnim uticajem i efektima na društvene procese? Tu lekciju smo, kao novinari, kasno naučili a što je najgore zakonodavac je nikada nije ni znao.

Nekoliko desetina medija je već prodato a kupci su uglavnom tajkuni, lokalni ili regionalni. Počeli su i prvi raskidi ugovora a, bogami, i hapšenja alavih kupaca. Sve u svemu prilično bolno i nesrećno po novinarstvo, jer da smo obezbedili model privatizacije po kome bi novinarima bilo dato pravo preče kupovine (na bilo koji način), javno komuniciranje u Srbiji bi imalo daleko konstruktivniji otklon prema društvenoj zbilji. Ovako se moru depresija dodaje još jedna koja može biti i kap u prepunoj čaši.

Subota, 15. decembar

Decembarski broj specijalizovanog marketinškog časopisa „Taboo“ je objavio podatke o poslovanju marketinčkih agencija i prodavaca oglasnog prostora. Veliki su i dalje ostali veliki, ali se pojavio i izvestan broj novih agencija i produkcija. Razgovarao sam danas sa nekoliko kolega iz lokalnih medija širom Srbije o tome koliko uspevaju da prodaju reklamno vreme na svojim radio i TV stanicama. Dolazimo do saznanja da se lokalnim radio i TV stanicama, koje upravo ovih nedelja dobiju dozvole za emitovanje, crno piše ukoliko marketinške agencije na njih ne obrate pažnju.

Podela nacionalnih frekvencija donela je i neku vrstu „podele marketinškog kolača“ uglavnom između velikih nacionalnih radio i TV kuća, ali naš problem su male stanice. Niko ne zna hoće li se male stanice pojaviti kao klijenti, prodavci sekundi kod velikih marketinških agencija. Konkretno - hoće li se makar neki domaći brendovi, ako već ne i strani, oglašavati i na lokalnim stanicama ili će njihov novac ići samo nacionalnim medijima. Ovo pitanje se nameće i u svetlu maksimuma dozvoljenih minuta po satu radio odnosno TV programa. Već sada postoje konkretni dokazi da nacionalni emiteri, skoro svi redom, krše zakonski limit i u satu programa emituju daleko više reklama od dozvoljenih. Urednici i vlasnici malih medija, ako misle da prežive moraće pod hitno izaći pred državu i tražiti poštovanje zakona čime će se regionalnim i lokalnim medijima omogućiti da zarade od velikih korporacijskih oglasnih kampanja.

Nedelja, 16. decembar

Tara je zavejana prelepim snegom a mraz, koji drži vasceli dan i noć, začarao je planinu kao u kakvoj zimskoj bajci. Iako hladan i oblačan, ovaj dan je bio divan za šetnju i pokušaj da se od zime otrgne još malo čarolija dok globalno otopljavanje ne uništi ovo godišnje doba. Sa vrhova Tare vidi se Mokra Gora ispresecana vijugavim putevima i prugom utonulom u debele oblake kotlinske magle.

Mediji su danas javili da naš komšija Emir Kusturica ove zime na Mećavniku pravi poseban festival zatvorenog tipa nazvan „Kustendorf“ a dobio je i četiri miliona dinara iz državne kase. Osim toga što je Emir Mokru Goru učvrstio na visokoj poziciji srpskog sela sa najviše ulaganja, nije baš uspešno objasnio kakav je značaj „Kustendorfa“ za nacionalnu kulturu, obrazovanje i javni inters. Još manje kakav je značaj za proizvođače kreča, katrana i rezane građe u ovoj brdsko-planinskoj nedođiji. Osim toga, nismo baš dobro čuli ni ime festivala „Kustendorf“, „Kunstendorf“ ili „Kunst und Dorf“?

Iako liči na sitničarenje, ova dilema otvara nekoliko suvislih pitanja psihoanalitičke prirode a koja mogu odgonetnuti zašto je Mokra Gora postala politička Sveta Gora kojoj vlast i opozicija pohode sa bisagama baš nekako pred izbore. Usput, većina najprometnijih puteva u okolini ovog dana bila je zavejana i nedovoljno očišćena.

Ponedeljak, 17. decembar

Američki mediji izveštavaju o živoj aktivnosti u Federalnoj komisiji za komunikacije (FCC) povodom predloga da se dodatno ograniče neki oblici medijske koncentracije. Javnost traži da se prag osetljivosti na medijsku koncentraciju dodatno poveća a na udaru mogu biti magnati koji poseduju globalne RTV stanice i štampane medije. Postoje i pritisci iz političkih krugova za i protiv, ali je izvesno da američka javnost oseća otklon prema medijskim magnatima sve više.

Pitam se da li je neko od uposlenika ili funkcionera u Agenciji za privatizaciju, ili nadležnom ministarstvu pročitao, ili se makar upoznao sa ovom problematikom. Bilo bi zanimljivo zagrebati ispod površine formalnih ugovora o osnivanju medijskih preduzeća u Srbiji. Šta bi pronašao onaj ko bi krenuo putem kojim je prošao Nenad Cekić tragajući za izvornim vlasnikom RTL-a. Ko je osnivačevog osnivača osnivač u slučajevima rašomonski nejasnih medijskih vlasništava kakvih u nas ima na pretek? Nedavno čovek na aukciji posle kupovine jedne lokalne televizije izjavi da je televiziju kupio „za svoje prijatelje“! A ko su njegovi prijatelji? I zašto oni nisu, ili ne mogu, da budu vlasnici dotičnog medija? To niko ne pita a pitanje je više nego suvislo i važno. A ukazuje na još jedan naš apsurd po kome se javnim komuniciranjem bave tajni ljudi!

Utorak, 18. decembar

Za danas najavljena i održana tribina u Medija centru ukazije na probleme u masmedijskom kompleksu Srbije a angažmanom Konrad Adenauer Fondacije brojni pripadnici novinarske prakse i teorije sumiraju učinak sedme sile u godini iza nas. Ono što je na današnjoj tribini zaparalo uši nedovoljno upućenima, odveć je dosadno ponavljanje onima koji su upućeni, pa je tu bilo malo i dosade. Ipak, učesnici su listom kritički govorili o mnogim segmentima javnog komuniciranja u Srbiji, ponajviše o onim koji treba da budu postavljeni od strane države. Sazrelo je uverenje da su postojeći zakoni, iako doneti u tranzicionoj Srbiji, valjda zbog brzine te iste tranzicije, već prevaziđeni i loši. Od Zakona o oglašavanju, koji definiše ekonomski main stream novinarskog biznisa, pa do registra javnih glasila kao matičnog zbira delujućih medija, vlada veliko nezadovoljstvo postojećim stanjem. Ohrabruje želja medijskih stručnjaka, onih iz prakse i onih iz teorijskog polja, da novoj-staroj vlasti predoče potrebu menjanja seta medijskih propisa, te da novim propisima pokuša da medijsku sliku Srbije uljudi do granica modernosti.

Sreda, 19. decembar

Verovatno spadam u malobrojne pisce dnevnika za „Danas“ koji će u njemu opisati i dan svoje Krsne Slave. Neću da zapišem uobičajeni početak tipa: „Moji Tomići su starinom od Nikšićke Župe đe su sišli sa Ivanovi Korita a Slavu nose od ...“ Mene na ovaj dan, oprosti Bože i Sveti Nikola, fascinira jedna nova podela povodom našeg slavljenja Sveca Nikole. Danima se ljudi spore da li se Nikola slavi sa posnom ili mrsnom hranom? Jedni vekovima poste, čak na vodi, drugi poste samo na dan Slave dok treći mrse neprekidno, takođe vekovima. Uglavnom, u moru kanonizovanih stvari i postupaka, pitanje slavskog krkanluka ostaje praktična dilema, mada je crkveni propis veoma jasan.

Iako sam ceo dan izbegavao da uključim televizor, jer je to na slavama izvor kvalitetnih političkih svađa, oko 20,00 sati sam popustio pod navalom patriotske radoznalosti. Javio se Voja sa Ist Rivera posle tek završene sednice Saveta bezbednosti. Imao sam utisak da je premijer i ovog puta bio neobavešten a o tome šta se u UN dešava. Više smo saznali kroz „neverbalno curenje“ nego kroz ono što je premijer govorio. Uglavnom ovo je bio dan u kome su Srbi zapomagali „Pomoz Bože i sveti Nikola“ a plemeniti Svetac im po ko zna koji put poručio „Hoćemo, ali mahnite i vi malo!“

Četvrtak, 20. decembar

Danas sam razgovarao sa kolegom sa Elektrotehničkog fakulteta, inače vrsnim stručnjakom za nove medije i digitalnu tehnologiju. Za nekoliko dana deliće nas samo jedna godina od godine u kojoj će Srbija morati, kao i ostale zemlje, da pređe na digitalno emitovanje radio i televizijskih signala. Ono što je kuriozitet tog čina jeste nemogućnost odlaganja, jer se taj dan već planira i označava kao „switch of day“. U jednom danu moraće svi da „pređu“ na digitalno emitovanje ili da se ugase. Ukoliko to ne uradimo, signali iz susednih zemalja interferiraće u prostoru Srbije i destruirati lokalnu analognu difuziju. Međutim, po aktivnostima ministarstava i onome što se vidi u javnosti o tome se malo ko brine i skoro da nema pomaka.

Za medije se postavlja jedino ključno pitanje: Hoće li lokalni i manje razvijeni mediji imati para da plate skupu analognu opremu za emitovanje u tako kratkom vremenskom periodu i da li će to biti racionalan i realan posao? Skupa oprema, obnavljanje celokupne tehnologije plaši i mog prijatelja sa Fakulteta isto kao i moje kolege iz malih lokalnih radio i televizijskih stanica pa dane koje treba da provedu u odmoru i raspoloženju zbog dobijenih TV i radio dozvola, provešće u blagoj zimskoj bojazni od toga šta će biti sutra. Brine li iko o tome?