18. 02. 2008

BOBAN TOMIĆ: VELIKI GUTAJU MALE

Pet nacionalnih emitera eklatantno krše odredbu o limitu od 12 minuta reklama u jednom satu

Kad bi se taj višak reklama sa nacionalnih preselio na niže nivoe, suma novca bi bila dovoljna za opstanak lokalnih televizija

Autor: Boban Tomić, komunikolog

Na nedavno završenom konkursu, Republička radiodifuzna agencija dodelila je 88 dozvola za emitovanje lokalnim TV stanicama širom Srbije. Na isti konkurs javilo se 200 stanica, što je samo polovina od broja lokalnih televizija koje su do nedavno emitovale program. Sa još 30 regionalnih stanica, koje svojim signalom tek premašuju opštinske okvire, ukupan broj lokalnih TV stanica u Srbiji iznosi 150.

Navedeni podaci jasno pokazuju da je broj lokalnih TV stanica više nego prepolovljen. Veliki broj lokalnih TV stanica uopšte nije konkurisao za dobijanje dozvole već je prestao sa radom tokom prošle godine.

Kao razlog zbog koga su takve stanice ugašene najviše se navodi ekonomska neisplativost lokalnog televizijskog biznisa. S obzirom na to da su osnivane u vreme kad je masmedijski kompleks u Srbiji bio daleko izvan pravno i programski uređenog statusa, ove stanice su mogle da posluju. Nepostojanje jasnih propisa i njihova nedosledna primena uticale su na pojavu masovne televizijske piraterije pomoću koje su lokalne televizije osvajale gledalište bez ulaganja u kupovinu autorskih prava.

Svih godina iza nas samo su malobrojni vlasnici TV stanica ulagali u tehniku, kadrove i poštovali su propise. Danas su uglavnom oni dobitnici dozvola za emitovanje.

Međutim, tu nije kraj problemima lokalnih medija.

Stotinak lokalnih TV stanica nema jasnu viziju sopstvenog razvoja, a skoro polovini od njih preti bankrot. I pored toga što je medijsko polje rasterećeno, a nelojalna konkurencija značajno redukovana, lokalni emiteri s velikim teškoćama prikupljaju novac za sve svoje troškove. Stanice koje posluju u velikim gradovima s potencijalnim gledalištem od više od 150.000 stanovnika imaju veće šanse za preživljavanje, ali je u takvim sredinama i konkurencija veća.

Najteža situacija je u sredinama sa manje od 50.000 stanovnika, a takvih je u Srbiji najviše. Tamošnje televizije, čak i one koje nemaju lokalnu konkurenciju, neće moći da prežive od tržišnih prihoda. Takve stanice svake godine moraju da ulože najmanje četiri miliona dinara u kadrove, dok je ulaganje u program i tehnologiju još toliko. Na malim lokalnim tržištima nema mogućnosti da takve stanice zarade više od 200.000 dinara mesečno, dakle manje od 2,5 miliona godišnje.

Jasno je da će deficit ovih stanica biti veći od pet miliona dinara godišnje, a izvori iz kojih će se taj deficit eliminisati pokazaće ko na takve stanice ima (ili nema) uticaj.

Ovde treba pomenuti i krajnje problematičan odnos države prema lokalnim emiterima, a on se ogleda u nepoštovanju Zakona o oglašavanju u domenu limita za emitovanje reklama. Naime, prema nezvaničnim (ali veoma pouzdanim) informacijama do kojih i običan gledalac može da dođe, pet nacionalnih emitera eklatantno krše odredbu o limitu od 12 minuta reklama u jednom satu. Ako bi država primenila sankcije i uredila taj segment propisa, tada bi se višak sa nacionalnih emitera preselio ka nižim nivoima, a to bi bila spasonosna suma novca koja bi lokalne televizije spasila od bankrota.

Nacionalni TV emiteri u Srbiji zarađuju više od 100 miliona evra od godišnje sume koja je u 2007. prevazišla 250 miliona evra. Za spas lokalnih televizija bilo bi dovoljno manje od deset odsto onoga što sada neosnovano i protivno zakonu odlazi u kase pet nacionalnih televizija.

Ako se problemima lokalne radiodifuzije, posebno u oblasti televizijskog biznisa, niko od nadležnih državnih organa ne bude ozbiljnije bavio, veliki broj stanica će bankrotirati. One, pak, koje budu imale izvore finansiranja van tržišta biće pod intenzivnim uticajem i kontrolom upravo vantržišnih finansijera i vlasnika. Za sada su takvi finansijeri uglavnom lokalni privrednici, ponegde oni sa sumnjivim poreklom kapitala, a ponegde i lokalni političari. Njihov uticaj na televizije koje finansiraju i kojima vladaju nije lako dokazati ali se može uočiti prilikom pažljive analize programa.

I, na kraju, ostaje glavno pitanje, a to je kvalitet samih lokalnih TV programa. Većina stanica je nepripremljena za tržišnu utakmicu, a stanje osnovnih resursa je veoma loše. Kadrovski potencijali lokalnih TV stanica su slabi, delom zbog odliva kadrova ka većim redakcijama, a delom zbog malih ulaganja u njihov razvoj.

Takođe, rizičan segment lokalnog televizijskog poslovanja jeste programska produkcija koju ove stanice često ne mogu da ispune koristeći sopstvene resurse, te posežu za reemitovanjem ili mrežnim programima. Takvi programi su veoma slabog kvaliteta, obiluju reklamnim spotovima, subkulturnim sadržajima i SMS marketingom. U komunikološkom smislu, takvi sadržaji su entropijskog karaktera i njihova informativnost ne postoji a osnovna svrha je – zarada.