04. 10. 2001

Mediji u Srbiji... dvanaest meseci posle

veran.jpg

veran.jpg

1. Uvod

Jedan od prvih rezultata političkih promena od 5. oktobra 2000. godine bilo je otvaranje državnih i paradržavnih elektronskih i štampanih medija u Srbiji za predstavnike nekadašnje opozicije i nevladinog sektora. Velike nade probuđene u periodu neposredno posle promena - da će medijski sistem biti efikasno i brzo reformisan na pravedan način, te da će politički uticaji na medije biti u najvećoj meri eliminisani - ipak su se pokazale kao suviše optimističke. Naprotiv, dvanaest meseci posle izvršenih političkih promena čini se da su sistemske i krupnije promene zaobišle medijsku oblast. Još više zabrinjava sumnja da nedostatak promena nije posledica sticaja okolnosti, već svesnog opredeljenja novih nosilaca političke moći da zadrže određene mehanizme kojima je Miloševićev režim vršio pritisak na medije. A nekoliki događaji iz leta i jeseni 2001. godine podgrevaju upravo takve sumnje.

2. Pravni okvir

Pravni okvir za rad medija nije se sistemski izmenio od dana kada su se dogodile političke promene. Nove vlasti su sprečile primenu Zakona o javnom informisanju Srbije od 1998. godine odmah, Ustavni sud Jugoslavije proglasio je veliki broj njegovih članova neustavnim u januaru, a novoformirana Skupština Srbije ga je ukinula u februaru 2001 (izuzev odredaba o registraciji, odgovoru i ispravci). Ukinuto je Ministarstvo za informisanje. Uveden je moratorijum na izdavanje novih dozvola za frekvencije. Nevladine organizacije i udruženja novinara i medija započeli su intenzivan rad na donošenju novih propisa - Zakona o radiodifuziji i Zakona o javnom informisanju. Predstavnici nove vlasti su pozdravili ovaj proces, ali se, s izuzetkom saveznog Ministra telekomunikacija, nisu značajnije u njega uključili. Padom Savezne Vlade jula 2001. i promenom ličosti saveznog ministra zaduženog za telekomunikacije sudbina tekstova koje su uz pomoć iz Evrope i SAD pripremili domaći eksperti sasvim je neizvesna. Ono sto je izvesno je da su još ranije postojali izvesni politički otpori usvajanju novih propisa, posebno u onom delu koji moć odlučivanja o elektronskim medijima premesta iz Vlade u nezavisno regulatorno telo i u delu u kome se Vladi Srbije oduzima mogućnost neposrednog uticaja na državnu RTV stanicu, koja treba da se pretvori u javni servis. Pored navedenog, Vlada Srbije je vratila 11,4 miliona dinara, od ukupno 31 milion dinara koji su bili naplaćeni primenom prekršajnih odredaba Zakona o javnom informisanju Srbije iz 1998. Nisu doneti novi propisi, nisu izmenjeni stari zakoni o sistemima veza i o radiodifuziji (izuzev ukidanja RTV pretplate kroz elektronsko brojilo), nije izvršena analiza i revizija poslovanja paradržavnih, privatnih medija koji su se enormno razvili i obogatili tokom diktature.

Posledice ovakvog stanja su veoma nepovoljne pre svega za nezavisne medije, koji su uprkos represiji pomogli da dođe do političkih promena.

Naime, kada je reč o štampi, nepostojanje ministarstva informacija, iako sasvim dobro za demokratski imidž nove Vlade Srbije, dovelo je do toga da niko od članova Vlade nema posebnu obavezu da se na sistemski način bavi tranzicijom medijske sfere, pa se dogodilo da u okviru poreske reforme ne budu predviđene poreske olakšice i oslobođenja za štampu, štaviše smanjena je količina remitende oslobođena od obaveze plaćanja poreza na promet. Ovaj poslednji propust otklonjen je početkom avgusta 2001. tek pošto su domaći mediji, uz podršku međunarodnih asocijacija, izvršili jak pritisak na srpske političare.

Kada je reč o elektronskim medijima, posledica uvedenog moratorijuma je svojevrsno zamrzavanje stanja koje je postojalo dana 5. oktobra 2000. Drugim rečima, elektronski mediji koje je Miloševićev režim povlastio dajući im dozvole za veliko područje pokrivanja ostali su sa svim povlasticama, a nezavisni mediji koji su bili objekat represije Miloševićevog režima nisu dobili nikakve povlastice čiji bi cilj bio ispravljanje ranijih nepravdi (manjem broju stanica vraćena je oduzeta oprema, ali većini nije, a isto tako nisu izdate dozvole niti su odobravana povećanja područja pokrivanja). Moratorijum je onemogućio bilo kakav razvoj i planiranje strategije nezavisnim medijima, a istu posledicu proizvodi i odlaganje usvajanja novih propisa i raspisivanja konkursa za frekvencije. Kako je moratorijum bio oročen do donošenja novog propisa o radiodifuziji, a kako do donošenja tog propisa nije došlo u junu, kao što je prvobitno najavljivano, privremeno stanje moratorijuma produžilo se do danas, sa tendencijom da traje i duže. Štaviše, odbijanje da se usvoje nacrti novih propisa koje su pripremali stručnjaci u njihovoj sadašnjoj formi svedoci o nameri novih vlasti da zadrže neke od mehanizama kontrole nad elektronskim medijima koje je stvorio Milošević.

3. Problemi državnih medija

Iako su otvorili svoje programe za sve političke opcije posle promena, državni mediji u Srbiji nisu se oslobodili svih nagomilanih problema koje su nasledili iz prethodnog perioda. Činilo se, ipak, da je rešen najbolniji problem državne RTV stanice, a to je politički diktat nad njenim radom, a da su preostali problemi materijalne i kadrovske prirode. Dvanaest meseci docnije situacija sa RTS-om je, čini se, jos lošija nego neposredno posle promena.

Naime, postoje indicije da se politički pritisak na RTS i njegove urednike ponovo intenzivira. Nacionalna RTV kuća je poslovala bez zvanično imenovane uprave punih sedam meseci, jer je toliko bilo potrebno da se imenuje novi Upravni odbor. Potom je bilo potrebno još dva meseca da se imenuje novi generalni direktor. Jula 2001 godine Milorad Petrović, urednik udarne informativne TV emisije "Dnevnik 2" RTS-a, dao je ostavku na to mesto obrazloživši je velikim političkim pritiskom pojedinih vladajućih partija koji vodi političkoj instrumentalizaciji nacionalne televizije. Konkurs za glavnog i odgovornog urednika informativnog programa RTS, raspisan u julu 2001, poništen je pošto generalni direktor nije predložio nijednog od kandidata koji su konkurisali. Gordana Suša, predsednik NUNS-a, konkurisala je, a po poništavanju konkursa izjavila da ima saznanja da nije izabrana zbog protivljenja Demokratske Stranke Srbije, partije koju predvodi jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica. Ovakvi stavovi dvaju uglednih novinara izazivaju ozbiljnu zabrinutost i sumnje u iskrenost novih jugoslovenskih vlasti kada je reč o pretvaranju državnih medija u javni servis.

Materijalno-tehnička i kadrovska situacija u RTS-u takođe se nije poboljšala. Dugovi u iznosu od oko 20 miliona američkih dolara, preveliki broj zaposlenih (izmedu 7500 i 8000), zastarela oprema samo su najteži problemi nacionalne RTV kuće. Od ukidanja RTV pretplate RTS se finansira neposredno iz budžeta Srbije, što ga čini u potpunosti materijalno zavisnim od Vlade, koja budžetom raspolaže. Zanimljivo je da, iako zaposlenih nesporno ima suviše, iz RTS-a nisu otpušeni ni novinari koji su bili najodaniji Miloševićevom režimu. Milorad Petrović, pomenuti urednik "Dnevnika 2" RTS-a koji je dao ostavku, izjavio je da je veliki broj novinara te kuće onesposobljen za nezavistan i samostalan rad, te je od njega kao urednika očekivao da intonira komentare i izveštaje. "Novinari ... osećaju potrebu da budu nečiji", izjavio je Petrović kritikujući svoje kolege koje su, radeći u medijima pod kontrolom režima u vreme Miloševića, zaboravili da treba da imaju sopstveno mišljenje i stav.

Lokalni mediji, koji su pod kontrolom lokalnih vlasti i takođe spadaju u grupu državnih medija, takođe se nalaze pod sve većim pritiskom političkih partija na lokalnom nivou. Pored toga, ove stanice neće moći da budu privatizovane bez saglasnosti skupština opština, te samim tim njihova pozicija nije primerena ulozi nezavisnog "psa čuvara javnosti" koju na lokalnom nivou treba da igraju.

Može se zaključiti da je situacija u vezi s državnim medijima u Srbiji danas veoma loša. Ovim medijima onemogućena je sistemska transformacija, posredstvom pretvaranja u javni servis (kada je reč o RTS-u), odnosno autonomne privatizacije (kada je reč o lokalnim i regionalnim državnim stanicama), sužene su im mogućnosti autonomnog finansiranja, i podvrgnuti su sve neposrednijem uplivu politike u uređivanje programa. Njihov materijalni i kadrovski položaj nije popravljen, i biće potrebno mnogo vremena i napora da se oni dovedu do nivoa koji imaju odgovarajuće medijske kuće u drugim zemljama u tranziciji. Naravno, samo pod uslovom da se prekine svaki neposredni upliv centara političke moći, jer dok takav uticaj traje ni o kakvoj tranziciji ne može biti reči.

4. Problemi nezavisnih medija

Nezavisni mediji su i posle političkih promena nastavili da rade na nepristrasan i objektivan način, tako da je u tom pogledu ostvarena neka vrsta kontinuiteta sa periodom pre pada Miloševića. Njihovi osnovni problem je činjenica da, usled neaktivnosti ili nemara novih vlasti pomenute u delu analize o pravnom okviru nemaju mogućnost da se upuste u ravnopravnu konkurenciju sa medijima koje je Miloševićev režim privilegovao, bilo zbog moratorijuma na frekvencije (kada je reč o elektronskim medijima), bilo zbog nepovoljnog ekonomskog ambijenta za poslovanje (nepostojanje poreskih olakšica, porez na remitendu).
Za razliku od nezavisne štampe, kojoj je dovoljno da je vlast ne sputava, nezavisni elektronski mediji dovedeni su merama novih vlasti (odnosno odsustvom odgovarajućih mera) na rub opstanka. Usled moratorijuma ove stanice, koje nemaju dozvole iz perioda Miloševićeve vlasti jer su bile tretirane kao državni neprijatelji, ostale su formalni pirati, a one stanice koje imaju neke dozvole imaju ih za izuzetno mala područja pokrivanja. Usled toga su im smanjene mogućnosti stvaranja prihoda putem marketinga. S druge strane, medijski moguli, koji svoje imperije duguju bliskosti s porodicom Milošević-Marković, zadržali su svoje dozvole za nacionalno pokrivanje, približili su se novim nosiocima političke moći, i time zadržali lavovski deo tržista reklama, od kojih se RTV stanice izdržavaju. Štaviše, stanice "preobraženih" medijskih mogula iz vremena Miloševića su, pribavljanjem prava na emitovanje najatraktivnijih TV programa za područje Srbije za nekoliko godina unapred, dodatno poboljšale svoju tržišnu situaciju zahvaljujući nasledenim privilegijama. Odlaganje donošenja novih propisa o radiodifuziji, odnosno konkursa za izdavanje dozvola za emitovanje, onemogućava stvaranje bilo kakvih planova razvoja nezavisnim medijima, jer nije poznato kakvi će biti uslovi konkursa niti da li će nezavisni mediji uopšte obezbediti dozvole. Naposletku, najveći nedostatak u postojećem medijskom sistemu je onemogućavanje nezavisnih medija da se prošire na nacionalni nivo, koji je zasad ostao rezervisan za državnu televiziju i "preobučene" Miloševićeve medijske proizvode.
Može se zaključiti da nezavisni mediji, posebno elektronski, poslednjih dvanaest meseci prezivljavaju vrlo težak period, koji se čak moze porediti sa onim iz vremena Miloševićeve represije. Sredstva kojima se nezavisni guše su drugačija, ili su makar takva bila do 3 oktobra 2001. godine. Toga dana, u najboljem maniru akcija zatvaranja nezavisnih medija sprovođenih u Miloševićevo vreme, dvojica inspektora Saveznog ministarstva saobraćaja i telekomunikacija naložili su članici ANEM-a, TV Pirot, da odmah prekine rad budući da radi bez propisane dozvole. Upravni odbor TV Pirot odlučio je, međutim, da ne prekida rad. I pre ovog događaja postojala je sumnja da nije slučajno da je onaj deo elektronskih medija na koje je najteže uticati ostao zapostavljen. Zapostavljanje nezavisnih elektronskih medija i međusobno priblizavanje velikih paradržavnih medija i novih nosilaca političke moći veoma je zabrinjavajuće, i ne obećava razvoj medijskog sistema u Jugoslaviji u demokratskom pravcu. Jer, sudeći po kvalitetu programa i stepenu kritičnosti prema vlastima, samo nezavisni mediji imaju potencijal da vrše društvenu funkciju koju mediji u jednom demokratskom društvu treba da obavljaju. Ukoliko bi nove vlasti, koje ni nakon godinu dana svesno nisu učinile nista da legalizuju status nezavisnih medija, nastavile sa njihovim zapostavljanjem ili, kao u poslednjem slučaju u Pirotu, sa zatvaranjem, to bi moglo ozbiljno dovesti u pitanje dalje reformske procese i demokratizaciju društva.

5. Nove opasnosti za novinare

Pored nasledenih problema, novinari u Srbiji u poslednje vreme ponovo počinju da strepe za svoj zivot. Pored ubistva Slavka Ćuruvije za vreme NATO napada, u Srbiji je ubijen jos jedan novinar - 11. juna 2001 u Jagodini je ubijen dopisnik Večernjih novosti Milan Pantić, novinar koji se bavio istrazivanjem kriminala i korupcije u svojoj sredini, zbog čega je pred smrt u više navrata primao preteće pozive. Oba ubistva - i ono Ćuruvije, iz aprila 1999. i ovo Pantića, iz juna 2001. - ostala su do danas nerazjašnjena. Postoje indicije da je nedavno pokušan atentat na direktora jednog nedeljnika, čije ime ne objavljujemo na njegov izričit zahtev. Spasla ga je činjenica da je vozilo u kome se nalazio bilo blindirano.
Prema procenama stručnjaka za kriminologiju, može se pretpostaviti da će u Srbiji sve više rasti rizik od bavljenja istrazivačkim novinarstvom, posebno kada je reč o kriminalu i korupciji. Naime, za vreme Miloševića, kada je sam vrh policije bio uključen u korupciju i kriminal, akteri takvih radnji nisu se zabrinjavali oko novinskih napisa koji bi ih raskrinkali, jer je policijsko-pravosudni sistem bio korupcijom onemogućen da ih krivično goni. Danas, međutim, novinski članak zaista može nekog kriminalca ili korumpiranog državnog službenika koštati slobode, pa oni ne prezaju ni od fizičke eliminacije neposlušnih novinara.

Takva situacija, uz činjenicu da su novinari u Srbiji i dalje najdosledniji kritičari korupcije, ratnih zločina i načina na koji su srpski hiperbogataši stekli svoj imetak u poslednjih desetak godina, dovodi do zaključka da će bavljenje istraživačkim novinarstvom u Srbiji biti sve opasniji posao.

6. Preporuke

Polazeci od stava da cilj promena medijskog sistema u Srbiji treba da bude prilagodavanje evropskim standardima i ulozi koju mediji treba da imaju radi stvaranja, ocuvanja i razvoja demokratskog društva, sve to uz ocuvanje onog najboljeg i najvitalnijeg medijskog segmenta nastalog kroz konfrontaciju s Miloševicevim režimom, a što se uobicajeno naziva nezavisnim medijima u Srbiji, slobodni smo da damo odredene preporuke nosiocima vlasti u SRJ i Srbiji, kao i medunarodnoj zajednici. Uvereni smo da bi poštovanje datih preporuka poboljšalo medijsku situaciju u Srbiji kako na kratak rok, tako i dugorocno, doprinoseci društvenoj stabilnosti u periodu tranzicije, kada je ona preko potrebna.

a. Preporuke vlastima SR Jugoslavije i Srbije

- Pošto se ukidanjem Ministarstva za informisanje Republike Srbije pojavila praznina i na nivou regulacije i u vodenju politike u oblasti informisanja (sada ne postoji ni parlamentarno telo, ni ministarstvo, ni nezavisno regulatorno telo) - neophodno je formirati telo koje ce koordinirati poslove promene zakonskog okvira i definisanje medijske politike. To bi trebalo da bude nezavisna državna agencija.

- Vlada mora dati svoje videnje medijskog razvoja u narednih pet godina, ne samo zbog izvršenih promena, vec i zbog uvodenja novih digitalnih tehnologija, koordinacije sa razvojem telekomunikacija i sl. Time bi se otvorio i prostor za javnu debatu o razvoju u ovoj oblasti.

- Vlada treba da pripremi izveštaj o stanju u medijima: šta je zatekla i šta planira za sredivanje haosa. Ta potreba važna je i zbog primene novih propisa ali to je i nacin da se podvuce crta sa prošlošcu - da se okoncaju razgovori o nepravdama ali da se predlože i mere za reformu, ako o tome postoji saglasnost.

- Potrebno je bez odlaganja pristupiti usvajanju novih sistemskih zakona, ciji su nacrti dostavljeni Vladi Srbije pocetkom avgusta 2001, kao i hitnoj primeni tih propisa.

- S obzirom na kašnjenje u donošenju novog pravnog okvira, odmah treba preduzeti mere kojima bi se otklonila diskriminacija nezavisnih, pre svega elektronskih, medija, koja je nastala u vreme Miloševica a produžila se zahvaljujuci moratorijumu Ministarstva telekomunikacija. Primena mera pozitivne diskriminacije jedini je nacin da se nezavisnim medijima koliko-toliko omoguci da opstanu. Ove mere obuhvatale bi:

- Hitno zatvaranje svih elektronskih medija koji su otpoceli sa radom posle formiranja Savezne vlade u novembru 2000. godine i proglašenja moratorijuma, kao i zabrana ovim medijima da konkurišu za frekvencije po novim propisima.

- Smanjenje poreza na remitendu novina

- Podsticaj na razlicite nacine povecanja obima programa kojima se gradani edukuju za život u demokratskom društvu, u ekonomiji koja se uspešno razvija, koji pomažu da se shvati razvoj demokratskih i ekonomski razvijenih država, kojima se podstice reformska politika i tranzicija društva, edukuju mladi, razvija kultura, odnosno sve ono što je sada deficitarno i u našim medijima i u našem društvu jer mediji mogu izuzetno mnogo da pomognu dok se ne ustanove institucije društva koje ce imati uslova da to urade.

b. Preporuke međunarodnoj zajednici.

- Potrebno je ustrajati na svakovrsnoj pomoci nezavisnoj štampi i elektronskim medijima - posebno zbog cinjenice da ni nove vlasti ne stvaraju uslove za normalno tržišno poslovanje svih nezavisnih medija - i to sve do trenutka kada nove vlasti ne omoguce fer utakmicu za nezavisne medije.

- Potrebno je intenzivirati saradnju sa vlastima SRJ i Srbije kako bi se usvojio novi pravni okvir koji je usaglašen s medunarodnim, posebno evropskim standardima, i jasno staviti do znanja koji znacaj ima demokratsko uredenje medijskog sistema za prikljucenje Srbije i Jugoslavije evropskim integracionim procesima.

- Pod uslovom da se državni mediji zaista zakonski transformišu u javne servise, potrebno je podržati proces njihove tranzicije, prevashodno kroz programe obuke novinara i poboljšanje tehnicke osnove javnih servisa. Transformacija u javne servise podrazumevace i obezbedenje autonomnog finansiranja ovih stanica, pa je potrebno pružiti pomoc i u obuci menadžera radi što efikasnijeg korišcenja sredstava pretplate.

- Potrebno je pomoci projekte i organizacije koje se bave nadzorom nad poštovanjem slobode medija i slobode izražavanja uopšte, kao i beleženjem slucajeva kršenja tih prava i obaveštavanjem o takvim slucajevima.

- Potrebno je pomagati projekte razotkrivanja cinjenica iz prošlosti koje su dovodile do ratnih zlocina i masovnog nasilja.

- Neophodno je pomoci projekte koji ce omoguciti povecanje profesionalizma novinara i medija.