08. 06. 2005

HRANJENJE INCIDENTIMA

Kada su u avgustu 2004. godine poznati beogradski teniser Boba Živojinović i njegova supruga, popularna pevačka zvezda Lepa Brena položili cveće na spomenik žrtvama rata u Tuzli, najtiražniji beogradski tabloid „Kurir“ njihov gest propratio je ostrašćenim i omalovažavajućim tekstom pod naslovom „Živojinovići obrukali Srbe“. Razlog za „medijsko razapinjanje“ poznatog para bio je u činjenici da su cveće odneli na spomenik na kome je pisalo „Na ovom mestu 25. maja 1995. godine srpski fašistički teror je granatom prekinuo 72 mlada života“. Istina o srpskim zločinima u ratovima u bivšoj Jugoslaviji i dalje je tema o kojoj se retko i nerado piše, a gestovi kojima se na te zločine ukazuje, većinom se doživljavaju kao neprijateljski. Gornji primer ni pored toga verovatno ne bi bio moguć da jezik javne komunikacije nije generalno gledano na veoma niskom nivou, prepun diskriminacije političkih protivnika, drugačijeg mišljenja i svega što je različito, baziran na netoleranciji i stereotipima koji su u štampi izgrađeni u predratnim i ratnim godinama. Mediji u Srbiji do demokratskih promena 2000. godine delili su se na „režimske“ i takozvane „nezavisne“, pri čemu su ovi prvi jasno bili obeleženi ratnohuškačkim izveštavanjem, produkcijom laži protiv naroda sa kojima je Srbija bila u ratu (mada rat nikada formalno nije ozvaničila) i govorom mržnje prema svima koji su različiti ili misle i govore različito. Takozvani „nezavisni“ mediji, veoma bliski opozicionim strankama, koji su bili u privatnom vlasništvu i pojavili se 1996.godine, sledili su liniju antiratnog novinarstva i bili zagovornici tolerancije i dijaloga. Nakon demokratskih promena, ova medijska podela je nestala. Svima koji su očekivali da diktat medijskog ponašanja i prosvetiteljsku ulogu promovisanja dijaloga i tolerancije, nasuprot jeziku mržnje, preuzmu nezavisni mediji, nadanja su osujećena. U Srbiji posle 2000-te na delu je komercijalizacija svih medija i tabloidizacija štampe. Komercijalizacija nezavisnih medija dovela je do njihovog prilagođavanja vladajućem javnom mnjenju, koje je konzervativno i reakcionarno jer je više od deset godina zasipano propagandom režimskih medija. Komercijalizacija i pojava tabloida, koji su kao i u drugim zemljama jugoistočne Evrope bili reakcija na osvajanje slobode nakon pada komunističkih režima, doveli su do toga da sva beogradska štampa, uz manje izuzetke koji samo potvrđuju pravilo, nastavi da neguje iste matrice govora mržnje i stereotipe koji su i doveli do ratova na prostoru bivše Jugoslavije, tokom devedesetih godina prošlog veka. Ove matrice su sada prikrivenije, umivenije, manja je frekventnost njihovog pojavljivanja i manje su drastične. Pa ipak u trenucima kriza i konflikata pojavljuju se sa istom žestinom, čime pokazuju svoju vitalnost u javnoj komunikaciji. Priprema terena za rat Mnoge studije i istraživanja o ulozi medija u konfliktima u bivšoj Jugoslaviji, a Srbija pod Miloševićem se nije izdvajala, naprotiv, pokazali su nedvosmisleno da su mediji, služeći vladajućem režimu, proizveli ratove i mržnju, a zatim ih pothranjivali. U knjizi „Proizvodnja rata“ Mark Tompson decidno konstatuje da je „verbalno nasilje proizvelo fizičko“ i da je rat prvo počeo u medijima. Italijanski novinar Paolo Ramirez takođe je u knjizi „Jedan masakr“ ovako napisao: „Rat je već 1988. bio prisutan u naslovima i člancima u beogradskom dnevniku Politika“. Rat oružjem počeo je tri godine kasnije -1991. Kao najčešći argument za tvrdnju da je medijski rat prethodio onom „pravom“ uzimaju se reči bivšeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića, na proslavi šestogodišnjice bitke na Kosovu, kada je upozorio nekoliko stotina hiljada prisutnih da se „šest vekova kasnije opet nalazimo u bitkama i sporovima. To nisu oružane bitke, ali se ni takve ne mogu isključiti“. Ove reči bile su kredo urednicima srpskih medija koje je Milošević kontrolisao. Naravno, prethodno su ti mediji prošli kroz procese „čišćenja“ i iz njih su izbačeni urednici ili novinari koji su mislili drugačije. U predvečerje rata u Hrvatskoj, dnevni list „Politika“ je, izveštavajući o događanjima u Krajini – delu Hrvatske u kome su većinsko stanovništvo činili Srbi, primenjivao uvek istu, do tada dobro razrađenu, matricu „konflikta sa jednostranom žrtvom“. Povodom odluke Srpskog narodnog vijeća iz Knina 30 septembra 1990.g. da proglasi punu autonomiju Srba u Hrvatskoj, na stranicama „Politike“ su se narednog dana i tokom meseca oktobra pojavljivali sledeći naslovi: „Srpska deca kao taoci“, „Napad na srpski narod“, „Svim sredstvima se odupreti teroru ustašoidne vlasti“, „Ustaše ruše Jugoslaviju, a odgovornost prebacuju na Srbe“, „Specijalci govore šiptarski“... Jednostranost u novim uslovima Stereotipno izveštavanje o međunacionalnim konfliktima, u kome su Srbi jedine žrtve nije se promenilo ni 2004. godine. Tokom nereda na Kosovu 17. marta, srpski mediji su izveštavali samo o srpskim žrtvama. „Politika“ 19. marta na prvoj strani objavljuje tekst pod naslovom „Srbi u zebnji i strahu“ u kome se kaže da je „ubijena 31 osoba, 500 je povređenih“, bez navođenja nacionalnosti žrtava, ali uz nedvosmislenu dopunu novinara koja aludira da su u pitanju isključivo srpske žrtve: „Opravdano se strahuje da će broj žrtava biti veći, jer međunarodne snage nisu stigle do svih sela koja su bila na meti albanskih ekstremista“. Prećutkivanje da je bilo i albanskih žrtava, ubijenih i povređenih u sukobima sa međunarodnim vojnim i policijskim snagama na Kosovu, nije uvećalo sliku stradanja srpskog naroda koje je bilo strahotno, ali je umanjilo ugled srpskih medija i pokazalo veliku dozu njihove nesposobnosti ili čak nevoljnosti da se objektivno izveštava i o tako užasno osetljivom i bolnom pitanju, kakvo je za većinu Srba, stradanje njihovih sunarodnika na Kosovu. Istovremeno je poslužilo i pothranjivanju mržnje prema svim Albancima. Izveštavajući o događajima na Kosovu 17. marta 2004. godine, kada su spaljene mnoge srpske kuće i srednjevekovne pravoslavne crkve, a mnogi Srbi bili prisiljeni da se evakuišu, štampa nije uspela ili nije htela, zbog onog što je od nje očekivala srpska čitalačka publika, da uspostavi profesionalnu distancu. 18. marta sve naslovne strane beogradskih dnevnika objavile su da je „Rat na Kosovu“, „Teror nad Srbima“, „Albanci upali u srpska sela“, „U organizovanim napadima Albanaca na Srbe širom Kosova poginulo deset, a ranjeno skoro 300 ljudi“, „Devetoro mrtvih“, „Gore srpske kuće i crkve“. Potpuno je minimizirana, a u nekim slučajevima i opravdavana činjenica da su huligani u Nišu i Beogradu demolirali i spalili džamije. Reč je najćešće davana najmilitantnijim predstavnicima koji su se zalagali za „krvavu osvetu“ i odlazak srpske vojske na Kosovo. Bilo je vidno da se svi mediji trude da doprinesu raspaljivanju mržnje, želje za osvetom i novim demonstracijama. Jedan dnevni list „Nacional“ objavio je o spaljivanju Bajrakli džamije u Beogradu ovakav nadnaslov: „U Beogradu je preksinoć bila najžešća reakcija spontano okupljenih građana zbog najnovijeg organizovanog ubijanja Srba na Kosmetu“, naslov: „Mladi Kosovo ne daju!“, a u tekstu je citiran jedan od huligana koji je učestvovao u spaljivanju džamije: „Ovim vam ne vraćamo sve srpske žrtve i paljenje svih srpskih svetinja. Ovo je mala cena koju plaćate“. Najtiražniji beogradski tabloid „Kurir“ odmah je ustupio stranice haškom optuženiku za zločine na Kosovu generalu Vladimiru Lazareviću koji kaže „Oružjem na oružje. Međunarodna zajednica je pet godina na tim prostorima, a ništa nije postigla i Srbija sada mora da postavi ultimatum mirovnim snagama. Ako do određenog roka ne zaustave nasilje, treba pokrenuti našu vojsku da zaštiti srpski narod.“ U medijima je tih dana nakon 17. marta obilato upotrebljavan pogrdan naziv za Albance „Šiptari“, koji je teškom mukom i u dobroj meri iskorenjen iz javne komunikacije nakon demokratskih promena 2000. godine. Uzavrele strasti teško su se smirivale, pa su nasilje Albanaca i navodni planovi za novo nasilje nad Srbima bili tema novina gotovo do kraja 2004. godine. Tako je recimo i najumereniji dnevnik „Politika“, svojevremeno jedan od dva glavna oslonca dolaska i održanja Miloševića na vlasti, 11. juna objavio komentar „Lekcija o porazu“ u kome se tvrdi da „Albanci ne veruju ni u šta drugo toliko fascinantno kao u delotvornost nasilja. Za njih ne postoji nagrada i kazna u političkom i civilizacijskom smislu. Oni su kao uboge žrtve stekli moćne prijatelje, shvatajući svoju ulogu kao savršen nasilnički zaklon“. Model antagonizama Da bi proizveli rat i konflikte, da bi se lakše obračunavali sa neprijateljima, a to su bili drugi narodi ili politički protivnici, mediji su morali da razviju i u javni jezik uvedu jednostavne modele i lako prepoznatljive stereotipe. Jedan od dominantnih modela je model antagonizama. Kako je to sociolog Srećko Mihajlović opisao u knjizi „Rat je počeo na Maksimiru“, u modelu antagonizama uvek postoje vini i nevini, krivac i oštećena strana, apsolutno dobro i apsolutno zlo. Na primer: „mi smo najbolji, najpametniji, najjači, najlepši, mi smo narod najstariji, mi smo toliko naj da su i naši porazi osobiti, naši porazi su slavniji od naših pobeda, mi slavimo naše poraze, mi smo na strani pravde, boga, sveta, Evrope“. S druge strane „oni su najgori, oni su apsolutno zlo, sa njima nema mira, njih treba istrebiti, oni su nam krivi i za prošlost i za sadašnjost i za budućnost, oni su naš veliki izgovor...“. U slučaju Srbije „oni“ su se menjali po potrebi: Slovenci, Hrvati, Muslimani, a najčešće, zbog konflikta koji je na Kosovu dugo trajao, „oni“ su bili Albanci. Model antagonizama je više od deset godina vladao srpskim medijima. Sa demokratskim promenama 2000. zvanična politika je promovisala zagovaranje multikulturalizma u sferi javnog mnjenja, ali on još nije uspeo da zaista potisne prethodnu matricu koja je duboko ukorenjena i koja se i dan danas primenjuje. Jedna od važnih prepreka ukidanju modela antagonizama i negativnih stereotipa je činjenica da u novinama u Srbiji nije izvršena lustracija, a praktično isti novinari i urednici koji su prednjačili u govoru mržnje nastavljaju da rade na praktično istim mestima. To je, na primer, slučaj u dnevniku „Večernje novosti“ koji je kao najtiražniji list u Srbiji devedesetih predvodio u nacionalističkoj kampanji ostvarivanja projekta „velike Srbije“, a danas je prepoznatljivo na liniji desničarskog populizma. Za vreme rata u Bosni „Večernje novosti“ su obmanjivale svoje čitaoce često grotesknom kampanjom, ne libeći se da i lažima podstaknu mržnju i ratnička osećanja svojih čitalaca. Poznat je primer od 19. novembra 1994. kada su jedan članak pod nazivom „Bolno sećanje“ u kome se kaže da su „deca najveće žrtve rata u kome se Srbi bore za goli opstanak“, ilustrovali fotografijom dečaka koji leži na snegom pokrivenom grobu. Ilustracija je navodno prikazivala srpsko siroče iz Bosne koje oplakuje svoju porodicu, pobijenu u muslimanskoj ofanzivi. Fotografija je, u stvari, bila slika iz Narodnog muzeja u Beogradu iz 1879. godine pod nazivom „Na majčinom grobu“. „Večernje novosti“ su i nakon demokratskih promena i nakon dolaska nove uređivačke ekipe, nastavile sa sličnom praksom emocionalnog uznemiravanja svojih čitalaca fotografijama koje izazivaju mržnju, posebno prema Muslimanima i Albancima. Za svaku je pohvalu što fotografije više nisu lažne, ali se praksa da na naslovnim stranama objavljuju fotografije „odsečenih srpskih glava“ na Kosovu ili u Bosni, u stvari oslanja na ratnohuškački govor mržnje koji su proizvodili tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji. Kao drastični primer može se navesti broj od 3. novembra 2003. godine kada „Večernje novosti“ na naslovnoj strani objavljuju fotografiju jednog pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova koji u ruci drži odsečenu ljudsku glavu, za koju se tvrdi da pripada srpskom vojniku, i stavlja je u vreću. Ubrzo zatim, „Večernje novosti“ 7. novembra 2003., dok su emocije čitalaca još potresene, objavljuju i sličnu priču o Muslimanima u Bosni koji su, kako se tvrdi, takođe odsecali glave Srbima. Pod naslovom „Aliji na dar 27 srpskih glava“ ove novine pišu da su „zarobljene srpske borce u Bosni mudžahedini terali da jedni druge ubijaju noževima, zakivali ih žive za ogradu i kroz polne organe zabijali eksere. Na kraju bi im odsecali glave“. Bez ulaženja u to da li su ove dve navedene priče o zločinima Albanaca na Kosovu i Muslimana u Bosni, tačne i zasnovane na istraživačkom novinarstvu, ostaje činjenica da se „Večernje novosti“, kao ni velika većina drugih srpskih novina, nisu do sada na pravi način pozabavile rasvetljavanjem zločina koji su počinili Srbi. Ovakvom uređivačkom politikom u većini srpskih medija samo se potvrđuje stari model antagonizama i širi mržnja prema nacionalnim manjinama. Za period ratnohuškačkog novinarstva u medijima koje je kontrolisao režim Slobodana Miloševića, bilo je karakteristično da, kako je to u analizi listova „Politika“ i „Borba“ u periodu od 1987. do 1990. utvrdio Stjepan Gredelj (studija „Događanje naroda u medijima - medijska produkcija konflikta“), u velikoj meri zanemaruju faktografiju i da ne navode izvore za svoje tvrdnje. Gredelj piše: „U gotovo jednoj polovini tekstova u “Politici“ se ne navodi izvor, a uz to je svaki sedmi autor sam sebi izvor, dok je u „Borbi“, pored gotovo jedne trećine tekstova bez navedenih izvora, čak jedna petina tekstova zasnovana prvenstveno na neposrednom uvidu autora“. Gredelj iz toga zaključuje da je u pitanju „impresionističko novinarstvo, „novinarstvo s tezom“, a ne informativno, analitičko novinarstvo. Taj manir se zadržao i danas, posebno u vrsti tekstova kakva su gore pomenuta dva članka. Povlađivanje ukusu šire publike Bitna razlika između govora mržnje u medijima pre i posle demokratskih promena, jeste u činjenici da posle 2000-te više nije u pitanju dirigovano ponašanje iz jednog centra moći. Dok su srpski mediji za vreme i pod kontrolom Miloševićevog režima širili mržnju prema drugim narodima jer se to tako od njih zahtevalo, „oslobođeni“ mediji to nastavljaju da rade da bi povlađivali ukusu što šire publike. U istraživanju i analizi beogradske štampe, koje je Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji sproveo tokom 2004. godine, i koji nosi indikativan naslov „Štampa: nepromenjena matrica“ eksplicitno se opisuje nepovoljan položaj i tretman nacionalnih manjina u srpskoj štampi: „Kontekst u kome se manjine pojavljuju u medijima krajnje je politizovan i redukovan na sukobe i konfliktne situacije. Javno mnjenje pre reaguje na postavljanje spomen ploče ustašama u susednoj Hrvatskoj, nego na nasilje nad manjinama u Vojvodini. Nediferenciran pristup pothranjuje predrasudu da su manjine „za razliku od nas“ ne samo homogene, nego i „da su sve iste“. Pokušaj da se različitost eksponira na drugačiji, društveno prihvatljiv način, najčešće završava u predmodernoj recepciji manjina kao egzotičnih, folklornih grupa; ovakva recepcija služi asimilaciji, a ne afirmaciji kulturnog identiteta“. Svi antagonizmi iz perioda Miloševićevog režima i dalje su konstantno na delu, iako u mnogo blažim i perfidnijim oblicima. To znači da su najzastupljeniji stari stereotipi i jezik mržnje prema Albancima, Muslimanima iz Bosne i Sandžaka (jugozapadni deo Srbije većinski naseljen Muslimanima), povremeno prema Mađarima iz severne srpske pokrajine Vojvodine, ali i prema međunarodnoj zajednici kojoj se ne zaboravlja bombardovanje Srbije 1999. i „ne oprašta“ insistiranje da se Haškom tribunalu predaju osumnjičeni za zločine i genocid, počev od generala Ratka Mladića. U pogledu ksenofobičnosti i jezika mržnje koji se u medijima gaje prema međunarodnoj zajednici, primetan je šizofrenično dvostruki odnos. U medijima se veoma pozitivno ističu izjave najviših domaćih državnika i političara o „prihvatanju evropskog puta i evropskih standarda“, o želji „Srbije da što pre postane deo EU“, promoviše se potreba svakovrsnog usklađivanja sa evropskim zakonodavstvom, modelima ponašanja, poštovanja ljudskih i građanskih prava. Istovremeno se objavljuju često opskurni tekstovi koji spadaju u tip „impresionističkog novinarstva“ u kojima se mešaju montaža činjenica i manipulacija osećanjima čitalaca, a pre svega se izaziva mržnja i netrpeljivost prema „ostatku sveta“ koji je bombardovao Srbiju. Jedan od takvih primera je tekst u „Večernjim novostima“ pod nazivom „Užas sa oznakom 238“, objavljen 20. februara 2005. Nadnaslov je „Državni vrh Italije u panici kako da sakrije ili objasni „epidemiju“ umiranja svojih vojnika, a sada civila, koji su boravili u BiH i na Kosovu“. Uz četiri velike kolorne slike koje prikazuju užasno izdeformisana lica nepoznate dece za koju se insinuira da su potomci ozračenih civila iz Bosne i sa Kosova, u tekstu se uz mešanje mašte i fakata za koje nije naveden izvor, tvrdi da je zbog osiromašenog uranijuma 238 u opasnosti potomstvo svih koji su se nalazili u blizini bombardovanih mesta u Bosni i na Kosovu, a verovatno i u celoj Srbiji. Ovaj tekst se perfektno uklapa u razrađen stereotip o nepravednoj međunarodnoj zajednici koja Srbima ne misli i ne čini ništa dobro. Zakoni i kodeksi U Srbiji su, od demokratskih promena 2000, stvorene sve formalne i zakonske pretpostavke za sankcionisanje i sprečavanje govora mržnje u medijima. Međutim, nije zabeležen ni jedan slučaj sudskog sankcionisanja govora mržnje u medijima i pored povremenih eksplicitnih ekscesa. Zanimljivo je da se medijski analitičari, ali ni institucije vlasti, nisu ozbiljno bavile ovim pitanjem, tako da ne postoji ni jedno istraživanje o govoru mržnje u medijima od 2000-te naovamo, osim jedne studije Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, koja se odnosi samo na 2004. godinu. U Zakonu o javnom informisanju, koji je donet 2003, u članu 38. piše: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Isti zakon, u članu 39 predviđa da svako lice na koje se informacija iz člana 38 odnosi, može da tuži novinara ili urednika lista u kome je informacija objavljena, ali da tužbu može podneti i svako pravno lice čiji je cilj zaštita sloboda i prava čoveka i građanina, kao i organizacija čiji je cilj zaštita interesa grupa iz člana 38. Za povredu člana 38. zakon propisuje kaznu zatvora do tri godine. Međutim, primenu člana 38 i 39 otežava član 40 koji se odnosi na oslobađanje od odgovornosti. U članu 40 piše da neće „postojati povreda zabrane govora mržnje ako je informacija iz člana 38 deo naučnog ili novinarskog teksta, a objavljena je bez namere da se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica iz člana 38, posebno ako je deo objektivnog novinarskog izveštavanja. Takođe, nema povrede zabrane govora mržnje ako se piše sa namerom da „se kritički ukaže na diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica iz člana 38, ili na pojave koje predstavljaju ili mogu da predstavljaju podsticanje na takvo ponašanje“. I novinarska udruženja u Srbiji uvrstila su u svoje etičke kodekse zabranu svake vrste diskriminacije i zloupotrebe stereotipa. Nezavisno udruženje novinara je, na primer, svoj etički kodeks donelo 2003. godine i u njemu piše da „novinari ne smeju kreirati, koristiti, podsticati ili opravdavati stereotipe prilikom obrada tema koje se tiču bilo koje od društvenih grupa (nacija, manjina, grupa formiranih prema političkom, verskom, interesnom, rasnom, istorijskom, seksualnom, ili bilo kom drugom opredeljenju ili uverenju). Bilo koji oblik diskriminacije bilo koje društvene grupe smatra se teškim oblikom povrede ovog Kodeksa. Manipulacija pripadnošću određenoj društvenoj grupi smatra se teškim oblikom povrede ovog Kodeksa. Novinari su dužni da se u svim prilikama pridržavaju ovog načela. Problem je što se novinarska udruženja nisu pozabavila kršenjem ovog dela Kodeksa u praksi. Luis Alvin Dej u svojoj knjizi „Etika u medijima“ kaže da civilno društvo ne zavisi od državne ili društvene kontrole izražavanja. Ističući da se ovom pitanju mora prići sa etičke strane, profesor Dej piše: „Čak i oni koji preziru uljudnost imaju pravo da traže gostoljubivu govornicu sa koje će širiti svoje poruke. Ali, zaposleni u medijima, osim u slučajevima u kojima zakon nalaže slobodu pristupa, nemaju moralnu obavezu da se prilagođavaju snabdevačima govora mržnje“. U srpskoj štampi, naprotiv, vlada preterana tolerancija prema sejačima govora mržnje, koja se najčešće opravdava komercijalnim efektima koje oni donose štampi i koja im najčešće oberučke omogućava da šire svoje ideje. Konstruisanje problema Tretiranje manjina u severnoj srpskoj pokrajini Vojvodini, posebno Mađara, u srpskoj štampi takođe podleže stereotipima. S jedne strane štampa većinom prikriva kršenje ljudskih i manjinskih prava u Vojvodini, a sa druge sve incidente koje izazivaju pripadnici mađarske nacionalne manjine veoma često dramatizuje i ocenjuje kao separatizam. Tako je tokom juna 2004. počela svojevrsna medijska kampanja povodom jednog slučaja obične kafanske tuče u Vojvodini za koji se tvrdilo da je nacionalistički napad Mađara na Srbe. U pitanju je bila kafanska tuča u kojoj je žrtva bio Srbin, a napadači Mađari. Visokotiražni mediji su bespotrebno insistirali na nacionalnosti sukobljenih ljudi, iako je i sama žrtva demantovala odmah da iza tuče stoji nacionalna pripadnost. Ovaj događaj pratili su podnaslovi „Vaskrsnuće Mađarske“ i komentari da „događaj po monstruoznosti podseća na onaj kada je osamdesetih na Kosovu teško povređen Đorđe Martinović“. Visokotiražni tabloid „Kurir“ je pišući o tom incidentu pod krupnim naslovom „Kolac“, u podnaslov izvukao tumačenje incidenta koje je dao neimenovani prodavac na temerinskoj pijaci: „Da je umesto Srbina zverski pretučen Mađar, videli biste za koliko vremena bi se okupili svi Mađari“. Isti neimenovani komentator u tekstu kaže „Iako ranije nije bilo sukoba na međunacionalnoj osnovi, siguran sam da je upravo to razlog što je nesrećni momak na taj način masakriran. Mađari koji su ga životinjski tukli i iživljavali se nad njim, ne bi nikad tako nešto uradili nekom svom. Bez obzira koliko bili pijani ili drogirani, ili sa debelim dosijeima, kao što ga ovi imaju, na svog ne bi udarili“. „Kurir“ je raspoloženje u gradu Temerinu posle ovog događaja, opisao samo kroz izjave dvojice srpskih mladića. Jedan od njih komentariše ovako: „Ne znam šta je tom momku bilo da ode u mađarsku kafanu, ali tamo je sve počelo... Ja ne mrzim druge narode, pa ni Mađare, ali nikad s njima nisam voleo da se družim. Zna se kod nas da svako treba da bude sa svojima i da sa drugima ne treba da se meša“. Pored nacionalnog postoji i spolno potcenjivanje Odnos prema ženama, posebno prema pripadnicama nacionalnih manjina, u beogradskim medijima je diskriminatorski, patrijarhalan i konzervativan. Kao najmanja sitnica neravnopravnog tretiranja oba pola u medijima može se navesti uporno odbijanje listova da uvedu ženski rod za ugledne profesije. U najvećem broju slučajeva govori se isključivo u muškom rodu, o „doktoru“, a ne i o „doktorki“, o „ministru“, a ne o „ministarki“ iako se radi o ženama koje su na tim funkcijama ili imaju određenu titulu. Sociološkinja Marina Blagojević je u jednoj studiji iz 2002. o mizogeniji (objavljena u „Etnički stereotipi“, Nova srpska politička misao, Beograd), uočila da se u Srbiji devedesetih „razgoreo strah muškaraca pred gubitkom privilegija koje im je omogućio agrarni i industrijski patrijarhat“. Ona je uočila da se u medijima neguju sledeći negativni sterotipi o ženama: „džangrizava žena, pakosna tašta, zla maćeha, neiskrena prijateljica, fatalna žena“, ali i sledeći pozitivni stereotipi koji su usaglašeni sa partijarhalnim načinom razmišljanja: „do smrti požrtvovana žena, verna žena koja dugo čeka svog muža, majka koja bezuslovno prihvata svog sina i pruža mu utočište“. U dnevniku „Politika“ čitaoci redovno, nedeljom mogu da čitaju kolumne izvesnog profesora Jove Toševskog u kojima se na diskriminišući način piše o ženama kao nižim bićima, stvorenim isključivo za reprodukciju. To je međutim drastičan primer mizogenije u srpskoj štampi. Ona nije tako otvorena kao u ovim kolumnama, mada je sveprisutna. Nipodaštavajući odnos prema ženi posebno se loše odražava na tekstove o trgovini ženama. U jednom priručniku koji je 2001. izdala nevladina ženska organizacija Astra, analizira se više od 100 novinskih tekstova iz „Politike“, „Blica“, „Danasa“, „Glasa javnosti“ i „Večernjih novosti“ u kojima se pisalo o trgovini ženama. Rezultati su pokazali da se u svim ovim novinama piše o trgovini ženama na isti način i to tako što se akteri i žrtve imenuju slično. U novinama se trgovina ženama, decom, muškarcima naziva „prostitucijom, švercom, balkanskim biznisom ljudskim telima, trgovinom belim robljem“, a veoma retko svojim pravim imenom: trgovina ljudima, koji jasno ukazuje na suštinu problema. Kada žrtve trgovaca ljudima nazivaju „prostitutke“, novinari im obično pridaju sledeće epitete: “preplašene, mlade, proterane, uvozne, prostitutke na aukciji, prodavačice seksualnih usluga, lepotice noći, dame za zabavu, jeftine prodavačice ljubavi, dame sumnjivog morala, družbenice...“. Naziv „roblje“, ima podvarijante: “belo roblje, bele robinje, seks robinje, moderne robinje“. Tu su i izrazi „zgodne devojke, dame, hostese, lakoverne, pokupljene s asfalta, inventar ovdašnjih kafana, roba sa istoka za kamiondžije, jeftina radna snaga“. Za trgovce je mnogo manje „maštovitih“ naziva: „makroi, svodnici, gazde, vlasnici, šverceri“. Posebnu grupu čine izrazi koji žigošu albansku nacionalnu zajednicu, kao grupu za koju se pretpostavlja da je u ovom poslu veoma aktivna: „albanska mafija, albanski vlasnici, šiptarska mafija, albanski menadžeri, albanski kriminalci, albanske siledžije, nekadašnji članovi OVK...“ Lingvističari i sociolozi stalno upozoravaju da ovakva imena zamagljuju trgovinu ženama jer ne govore ništa o ulozi osoba koje ženama trguju. Dodatni problem stvara vezivanje ovog kriminala za nacionalnu manjinu, zato što se prećutkuje da se njome bavi i srpska većina. Navedeni termini, osim što nisu jasni, učvršćuju postojeće negativne stereotipe o ženi žrtvi trgovine ljudima, koja mora biti da je „nemoralna, naivna, glupa“ kad joj se tako nešto dogodilo. Srpsku štampu karakteriše veoma nizak nivo komunikacije među neistomišljenicima, pre svega političkim protivnicima koji se trude da budu što bezobrazniji i uvredljiviji u međusobnim obraćanjima i ocenama. Atmosfera koju oni prave, uz pomoć medija, u velikoj meri onemogućava uvođenje političke korektnosti u odnosu na nacionalne manjine, žene, seksualne manjine, izbeglice i slične grupe koje su diskriminisane u medijima. Mora se imati u vidu da je cilj ove analize bio da ukaže na najdrastičnije primere govora mržnje u medijima u Srbiji. Iako su povučene paralele između perioda Miloševićeve vladavine i nakon demokratskih promena 2000. godine, sličnosti u ponašanju štampe su pre svega u korišćenju matrica i stereotipa. Sami oblici njegovog pojavljivanja su, naravno, mnogo ređi i blaži nego u vremenu pre 2000.godine. Tamara Spaić je novinar u dnevnom listu „Blic”.