12. 01. 2005

Zajednička deklaracija eksperata za slobodu izražavanja - međunarodni mehanizmi za promociju slobode izražavanja

Specijalni izveštač Ujedinjenih nacija za slobodu mišljenja i izražavanja, predstavnik OEBS-a za slobodu medija i specijalni izveštač Organizacije američkih država (OAS) za slobodu izražavanja, usvojili su 6. decembra 2004. godine

ZAJEDNIČKU DEKLARACIJU

Na osnovu rasprava o ovim temama u Londonu i člana 19 Svetske kampanje o slobodi izražavanja;

Obnovljenog i ponovo utvrđenog zajedničkog saopštenja od 26. novembra 1999, 30. novembra 2000, 20. novembra 2001, 10. decembra 2002. i 18. decembra 2003;

Zabeleženog značajnog napretka u prepoznavanju ključnih prava o pristupu informacijama vlasti (u nekim slučajevima se koristi termin slobodne informacije), uključujući i međunarodna saopštenja i deklaracije;

Pozdravljanja činjenice da je veliki broj zemalja, u svim regionima sveta, usvojio zakone u kojima se definiše pravo na pristup informacijama i da taj broj i dalje raste;

Prepoznavanja osnovnog značaja pristupa informacijama u demokratskom razvoju, u odgovornosti vlade i suzbijanju korupcije, kao i u ličnom dostojanstvu i uspešnom poslovanju;

Osude pokušaja nekih vlada da ograniče pristup informacijama odbijanjem usvajanja zakona o pristupu informacijama ili usvajanjem zakona koji nisu u skladu sa međunarodnim standardima u ovoj oblasti;

Isticanja potrebe za međunarodnim "sigurnosnim ventilima" kao što su zakonska zaštita doušnika, zaštita medija i drugih aktera koji obelodanjuju informacije u interesu javnosti;

Pozitivnog stava povodom zalaganja Afričke komisije za ljudska prava da usvoji regionalne principe promovisanja prava na slobodno izražavanje i uviđanja potrebe za posebnim principima podrške slobode izražavanja u svim regionima sveta:

O dostupnosti informacija

- Pravo na pristup informacijama organa javne vlasti jeste fundamentalno ljudsko pravo koje treba da bude implementirano na nacionalnom nivou kroz zakone kao što su zakoni o slobodnom pristupu informacijama, zasnovani na principu maksimalnog obelodanjivanja informacija; organi vlasti treba da definišu i slučajeve odstupanja od prava na slobodan pristup informacijama.
- Državni organi su dužni da objave, i bez prethodnog zahteva, informacije od javnog značaja, kao i da uspostave sisteme koji bi trebalo da tokom vremena povećavaju broj informacija koje se obelodanjuju.
- Pristup informacijama je pravo svakog građana. Procedure za pristup informacijama trebalo bi da budu jednostavne, brze i uz minimalnu naplatu, ako ne i besplatne.
- Odstupanja u pravu na pristup informacijama treba da budu jasno definisana, kako bi se zaštitili javni i privatni interesi, uključujući privatnost. Odstupanja treba da se primenjuju samo u slučajevima koji štete interesima i gde je pristup takvim informacijama štetniji nego celokupan interes javnosti. Državni organi moraju da dokažu zašto su odbili pristup nekoj informaciji i da li tražena informacija spada u slučajeve odstupanja.
- Državni organi moraju da zadovolje minimalne kriterijume za održavanje baze podataka, kao i da nastoje da tokom vremena usavršavaju svoju bazu.
- Zakon o dostupnosti informacijama treba da, u slučaju nedoslednosti, prevlada u odnosu na druge zakone.
- Državni organi treba da ustanove mogućnost žalbe onih koji traže informaciju na odluku o odbijanju pružanja informacije, kao i mogućnost pune istrage i rešavanja takvih žalbi.
- Državni organi treba da preduzmu konkretne mere u pogledu državne tajne, koja je još uvek zastupljena u javnim sektorima mnogih država. Tu treba da se uključe i odredbe sankcionisanja onih koji namerno onemogućavaju pristup informacijama. Treba preduzeti mere upoznavanja javnosti sa Zakonom o pristupu informacija.
- Treba preduzeti mere raspoređivanja potrebnih sredstava kojima se obezbeđuje efikasna primena zakona o dostupnosti informacijama.

O državnoj tajni

- Treba hitno izvršiti neophodne izmene i dopune zakona kojima se onemogućuje pristup informacijama i uskladiti ih sa relevantnim međunarodnim standardima, o naznačenim u ovoj zajedničkoj deklaraciji.
- Državni organi i njihovi predstavnici snose odgovornost za zaštitu poverljivosti legitimnih tajnih informacija, tako da novinari i drugi građani nikada ne mogu biti smatrani odgovornim za objavljivanje ili dalje širenje tajnih informacija koje su od javnog interesa a koje su do njih "procurele", osim u slučaju da su prevarom ili nekim drugim kriminalnim delom došli do informacije. Odredbe krivičnog zakona koje ne propisuju ograničenja u odgovornosti ili daljem širenju državnih tajni lica zvanično zaduženih za čuvanje tajne, treba da budu izmenjena ili ukinuta.
- Neke informacije mogu biti tretirane kao tajna ukoliko se tiču nacionalne bezbednosti ili zaštite drugih značajnih interesa. Međutim, državna bezbednost treba precizno da definiše zakone o državnoj tajni i jasno definiše kriterijume po kojima će se utvrđivati da li neka informacija može biti proglašena tajnom ili ne, kako bi se sprečila zloupotreba kategorije "tajna", u cilju onemogućavanja obelodanjivanja nekih informacija koje su od javnog interesa. Zakoni o tajnosti informacija treba jasno da definišu koji su organi nadležni da klasifikuju neku informaciju kao tajnu, kao i da odrede koliko dugo se neki dokumenti mogu smatrati tajnim. Takvi zakoni treba da budu predmet javne rasprave.
- "Doušnici" su pojedinci koji obelodanjuju poverljive ili tajne informacije iako su pod obavezom da očuvaju njihovu poverljivost ili tajnost. "Doušnici" koji obelodanjuju informacije o kršenju zakona, nepravilnosti rada javnih organa, ozbiljnom ugrožavanju zdravlja, bezbednosti ili sredine, ili kršenju ljudskih prava ili humanitarnih zakona, moraju biti zaštićeni od zakonskih, administrativnih ili radnih sankcija ukoliko su delali iz "dobre namere".

Ambeji Ligabo,
specijalni izveštač Ujedinjenih nacija za slobodu mišljenja i izražavanja

Mikloš Harasti,
predstavnik OEBS-a za slobodne medije

Eduardo Bertoni,
specijalni izveštač Organizacije Američkih Država za slobodu izražavanja